Veća fotografija je ovde.
Za slučaj da se pitate šta je to talandara: to je ovaj tanjirasti predmet u kojem se peče sadržaj i predstavlja deo svetog hedonističkog trojstva “kotlić-talandara-sač” (roštilj i ražanj su van konkurencije i kao takvi se podrazumevaju). Po tradiciji, talandara se pravi od rashodovane tanjirače, tako što se istupi ivica, zavari rupa u sredini i dodaju ručke radi lakše manipulacije. Stavi se na vatru sa svinjskom mašću, ne manje od jednog kilograma, pa se dooooobro ugreje (ovo ispod je malo keslo u kojem se, umesto drva ili čokanja, koristi butan) i onda se peku krompiri, debele kobasice (one tanke idu na roštilj), razna sočna mesa, razna riba, krofne, piroške i razne druge đakonije. Pečenje u vreloj masti daje jelima onu čuvenu “lepljivu” teksturu i ukus koji se ne može ponoviti ni u jednoj drugoj posudi.
Na Danima ludaje, nezavisno od onog izložbenog karaktera banatskog fruštuka, uvek u nekom prikrajku možete zateći neke ludake koji spremaju kotliće, talandare i druga ludila. Štaviše, sve je počelo 1986. tako što se ekipa lokalnih ludaka okupila i organizovala pečenje vola na ražnju nasred gradskog trga, okupljajući oko sebe pozitivne vibracije i kojekakve šašave ideje. Neko se setio da ne ide jesenja gozba bez pite od ludaje, pa je neko pomenuo “a čija ludaja je ove godine najveća” – i tako je počelo nešto što se pretvorilo u turistički brend severnobanatske varoši. Kao Kikindijanac od rođenja, mogu da vam posvedočim da je to jedino doba godine kada neko pozitivno ludilo prevlada melanholiju i apatiju, toliko tipičnu za ravnicu, pa zato toliko volim Dane ludaje (mada ukus bundeve ne mogu da podnesem i pitu od bundeve/ludaje ne volim).
Ali, talandara je već nešto drugo. 
Svašta sam iskusio sa Kikindijancima, ali ovo nisam. A moram! 🙂 Fotka je suviše sugestivna, a već sam počeo da balavim. 🙂
Dakle, Šefe, već sam se pozvao na naredne Dane ludaje.