Mislim da se samo oni koji ne mogu bez plavih zuba, klime, tempomata, automatike, ABS-a, i svih drugih pomagala koja osobu koja ume da rukuje automobilom prividno pretvara u vozača, ne bi složili da je vožnja starog automobila mnogo zanimljivija od vožnje novog. Kako se to sada kaže, replike i resto custom rad (automobil ostaje originalnog izgleda, ali se ispod kože primenjuju savremena tehnička rešenja kako bi performanse bile primerene današnjem saobraćaju i propisima) su TRENDING.
Pre nekog vremena, jedan od drugara iz JACCKa (moj auto klub iz Dubaija koji nije klub, ali 
o tom nekom drugom prilikom) postavio je zanimljiv link u našu FB grupu. LM, ne treba vam vremeplov da biste se vratili u 1965. i kupili novi Mustang prve generacije. Može to i danas! Istina, za oko 30 puta više para… Iskreno, ne vidim šta tu toliko košta, osim ako nisu razni atesti, drnde i zvrnde koje se danas zahtevaju, i što i Ford i firma koja ovo radi treba da lepo zarade. Da se razumemo – nemam APSOLUTNO ništa protiv ove inicijative, i mislim da je dobro što se ovo dešava, kao što se dešavaju i ranije pomenuta vaskrsnuća istorijski bitnih automobila. Ipak, da želim Mustanga, našao bih jednog za restauraciju, pa polako… što bi sigurno manje koštalo, bilo veće zadovoljstvo, ali objektivno i duže trajalo. Kako je danas bitno da se sve desi u pet sekundi, ili se nije ni desilo, ova ponuda ima smisla. Danas i ovde, na ovoj planeti. Instant zadovoljenje potreba.
Jer… voziti auto koji ima dušu, smisao postojanja, narav i bubice, sa skoro svim modelima proizvedenim posle 1975 je praktično nemoguće. Propisi, smanjenje troškova proizvodnje, povećanje prodaje, uopšte banalizacija i svođenje automobila na štanc robu koja služi samo za prevoz od A do B, uklonili su svaku romantiku, osećaj avanture i dostignuća. Kao što se i ovde lepo kaže, voziti stari auto je LEPŠE. Nema elektronike, nema zvučne i toplotne izolacije, nema ABSa, i drugih akronima koji voze umesto vas. Samo mašina, put, i vi.
Kao što već napisah, muškarci ne rađaju, ali zato restauriraju. Dugujem izvinjenje g. Šardiju koji je napravio fenomenalan muzej u Selnicama, Međimurje, a ne Zagorje kao što sam napisao ovde, i čiji film o restauraciji Tatre 87 svako ko ima stari auto, i razmišlja da li da pozove sakupljače sekundarnih sirovina, treba da pogleda. Kao i linkove sa strane…
Ako vam sve to izgleda previše na ovu skupoću, ponudite auto koji vam služi kao kokošinjac, šupa, ostava, žardinjera, skulptura ili vam jednostavno smeta, na prodaju. Verovali ili ne, naći će se neko ko će imati vremena, i živaca, da ga vrati na put i da uživa u njemu. To što vam je neko pre 20 godina rekao da ćete za taj auto dobiti nov model iste marke, je možda i bilo tačno onda, ali vreme, kiša, i hemija čine svoje. Hrpa zarđalog lima i trulog enterijera sa motorom koji je topli dom mnogim živuljkama samo pravom ljubitelju nešto znači. Ili uradite auto, ili ga prodajte nekome ko će da ga uradi. Sve drugo nije dobro ni za vas, ni za auto.
Još da se konačno reši u Srbiji registracija oldtajmera i dažbine prilikom registracije, kao i „porez na luksuz“, pa da krenemo… jer, LEPŠE JE 🙂
Lepše je? Ne, baš.
Zavisi šta čovek namerava da uradi: da li zadovoljava uobičajene potrebe ili želi adrenalin i avanturu. Samo je privid da je to ista stvar, jer da je u oba slučaja u pitanju vožnja automobila.
Ili ovako:
ustaljeno leteti Boingom na prekookeanskoj relaciji je verovatnije potreba,
a leteti avionom za zaprašivanje može biti samo avantura.
I peške dosadi hodati trotoarom, pa ponekad prošetamo bankinom, uz balansiranje.
Dakle, LEPŠE jeste, ali samo zato što je meni tako ćeif. I to je u sasvim u redu.
Jedno je vožnja a drugo translacija od A do B. Pričamo o prvom. Da, baš.