Naslušao sem se svakakvih epiteta o ženskim očima. Oči koje su “cold & evil” već su ređe. A kada su još spojene sa proračunašću, od njih treba bežati što pre i što dalje. Moji Gružani imaju jednu reč za takve žene – baksuz.
Interesantno je da sam ovu, tipično “mušku” pesmu, prvi put čuo u izvođenju jedne žene. I to ne bilo koje, već Linde Ronstadt.
Znajući da ona ne bira napamet pesme koje izvodi, mnogo godina kasnije sam krenuo u istraživanje. I otkrio sam brilijantno delo koje mi niko nije pominjao. A iza albuma The Fantastic Expedition of Dillard & Clark (1968) i njegovog krajnje glupog omota krila se i jedna zanimljiva priča.
Još početkom šezdesetih, pojavili su se mladi muzičari koji su hteli da reformišu inače rigidnu kantri/folk muziku u Americi i spoje je sa rokom. Neke od njih su kasnije postali zvezde i dobro ih znamo. The Dillards su, uprkos četiri odlična albuma, nekako ostali u senci. Nezadovoljan, bendžo virtouz Doug Dillard je rešio da se oproba kao solista. Njegov The Banjo Album (1968) se sastoji od klasičnih bluegrass pesama, ali u njegovom radu su učestovala i dvojica rok muzičara – Gene Clark i Bernie Leadon.
Izgleda da su na snimanju proradile dobre vibracije među muzičarima, tako da je Dillard tog proleća završio na turneji po Engleskoj kao član Clarkeove matične grupe, The Byrds. U toku leta već je pao novi dogovor – formirali su duet Dillard & Clark.
Posle dva snimljena albuma, krenuli su sopstvenim putevima. Dillard je do svoje smrti ostao jedan od najcenjenijih svirača bendža, Clark se i na sopstvenim albumima dokazao kao rafinirani pisac pesama i izvođač, a Leadon je postao velika zvezda u grupi Eagles.
Mogao bih da se opkladim da u leto 1968. godine o ovakvom razvoju događaja nisu ni sanjali.
Samo jedan mali dodatak ….
Gore spomenutima svakako pridružiti i glavnog reformatora GRAHAMA PARSONSA koji je sa svojim projektom”American cosmic music” nevjerojatnom lakoćom objedinjavao country s ostalim muzičkim žanrovima,(prije svega rockom i bluesom)
Prvi je otkrio da se ispod tog tvrdog oklopa komercijalnog countrya krije i nešto malo duše koja se kasnije, njegovom zaslugom, skrasila u nekim važnim ostvarenjima BYRDSA, POCO, EAGELS-a…
Gram Parsons je posebna priča i jedan od najvažnijih muzičara XX veka. Nije imao direktne veze sa ovim projektom, ako izuzmemo detalj da se posle ove avanture Bernie Leadon skrasio u Flying Burrito Brothers. Eaglesi su mu bili sledeća stepenica.
U grupi The Byrds, u proleće/leto 1968. godine, Dillard & Parsons su imali tretman gostujućih muzičara, bez ugovora sa diskografskom kućom. Plaćali su ih njihovi poslodavci – Roger McGuinn & Chris Hillman.
Kako je Parsons dobre četiri decenije gotovo svakodnevno prisutan u mom životu, potrudiću se da ga uskoro dostojno predstavim čitaocima bloga.