Sa muzikom koju svira i stvara Manfred Mann već više od pola veka nikada nije bilo dileme da li je dobra. Pitanje je samo u kom trenutku si raspoložen da je slušaš. Nema tu velike komplikacije jer je njegova vizija muzičkog delanja uvek bila jednostavna.
Angažuješ ubitačnu ritam sekciju koja melje sve ispred sebe, gitaristu koji ima instrument u malom prstu, vrhunskog pevača i pridodaš klavijaturističku pirotehniku. Prosto, zar ne?
Grupa Manfred Mann je tokom šezdesetih nanizala veliki broj hit singlova. Kada je samom Manfredu ponestajalo inspiracije, nije se libio ni tuđih pesama. A znao je majstorski da ih odabere i prearanžira tako da su često zvučale i bolje od originalnih verzija.
Početkom sedamdesetih oformio je Manfred Mann’s Earthband i setio se odličnog štosa. Za svaki album obradio bi po pesmu u to vreme malo poznatog Brucea Springsteena. I bez ikakve muke ubadao hit. Tako su se Englezi, malo izokola, polako upoznavali sa pesmama The Bossa.
I album The Roaring Silence (1976) držao se tog pravila – otvara ga Springsteenova pesma 
“Blinded by the Light“. No, meni je bilo zanimljivije ono drugo što je na njemu zabeleženo. Grupa je, napokon, pronašla pravu ravnotežu između samih pesama i instrumentalnih egzibicija. Između razuzdane međuigre gitara i klavijatura, uvek bi se pronašla po koja brilijantna finesa, a Manfredova uzdržanost kao vođe grupe u korišćenju klavijatura je neočekivana – pustio je da majstorski raspisani aranžmani odrade glavni posao.
“The Road to Babylon” otvara drugu stranu albuma i jedna je od najboljih pesama snimljenih za ovu priliku. Zvuči moćno i složeno, ali je daleko od pretencioznosti u kojoj su se mnoge slične grupe gubile tih godina. U njoj mi smeta samo tekst koji je kriptičan i nejasan.
Mada, poslednju rečenicu možete slobodno da zanemarite – nema nikakve potrebe da tražim dlaku u jajetu.