Danas ćemo se upoznati sa jednom zgodnom malom tehnikom mlaćenja para
Svake subote, u našem ili čijem li već omiljenom dnevnom listu Politika, pojavljuju se tekstovi omiljenog psihologa serbskog Zorana Milivojevića. Ovaj pouzdani čovek, koji je svesrpsku slavu poneo stajući u odbranu tradicionalnih metoda obračuna sa ekstremnim slučajevima ponašanja naših naslednika, kao i uz suštinsku pomoć unogupucajuće srbijanske samozadovolj(e)ne stručne psihološke javnosti, slaže svoje tekstove u najboljem maniru životnih učitelja: red sistematskog podilaženja očima prosečnog čitaoca, red povremenih prekora zabiberenih dovoljnom količinom zdravog razuma. I tako u krug. Na primer, ovosubotnji tekst (naslovljen Odnos prema životinjama) uvaženi g-din Milivojević je započeo sledećim rečima:
Da li životinje imaju dušu? Životinje se tako nazivaju zato što jasno pokazuju da su žive, ali da li je duša isključivo svojstvo čoveka?
Teška su ovo pitanja, pa pre nego što krenemo da ih bistrimo, valja pustiti kakvu zgodnu muziku:
Dakle i pre svega, Zoki o duši piše kao o nesumnjivom atributu čoveka. I svakako, kako bismo drugačije dušu shvatili? Narod lepo kaže kako mu je, u trenucima iscrpljenosti, duša u nosu. Ljudima koji teraju bez milosti se prigovara imaš li duše? Poznati holivudski film 21 gram objašnjava kako su precizna merenja pokazala da ljudi u trenutku umiranja izgube masu navedenu u naslovu – što ne može biti ništa drugo do masa duše. Sve ovo ukazuje da tu ima nešto, a to nešto mora biti duša. Zrno mističnog, to je prvi korak u poslu svakog životnog učitelja.
Pošto je u tekst duša uvedena kao nešto o čijem postojanju nema potrebe diskutovati, onda se taj pojam širi na pojave oko nas, ali pažljivo, isključivo na životinje. Neće Zoki da se bavi dušom drveta ili televizora, to ne dolazi u obzir jer radar životnog učitelja zna da se ljudi na takve stvari ne pecaju. Zašto samo životinje? Nastavak teksta dalje odgovor:
Siguran sam da bi se većina složila sa tvrdnjom da neke više životinje sasvim sigurno imaju dušu – a pogotovo vlasnici nekog kućnog ljubimca. Iako životinjska duša po stepenu svoje razvijenosti nije ni blizu ljudske duše, ipak je duša – duša.
Dakle, Zoki ne samo da je zainteresovan za postojanje duše samo kod životinja, već samo kod nekih viših životinja. U tekstu se dalje ne govori koje su to neke više životinje, ali se priča skreće ka kućnim ljubimcima. Zašto? Zašto se diskriminišu rakovi, gliste ili hrastovi? Zato što hrast i glista nemaju oči, dok su oči rakova nedovoljne. (Iskusniji čitaoci Suštine Pasijansa se moguće sećaju da je Šef svojevremeno postavio jošuvektrajuću zabranu na objavljivanje fotografija pasa i mačaka kao trivijalni način udaranja čežnje čitaocima. Neka te čitaju ako si dobar, govorio je, ali bez jeftinih trikova). Pa kakve veze imaju oči i duša, pitaćete? Sram vas bilo, pa valjda znate da je narod odavno rekao da „oči su ogledalo duše“. U prevodu: nemaš oči, ništa duša.
Navedeni primer je jedan od groznijih načina na koji životni učitelji podilaze činjenici da religijski sistemi manipulacije ljudima opstaju, pa je stoga i još uvek veoma teško prihvatiti čiste evolucione veze živog sveta na planeti Zemlji. Neke od životnih oblika, recimo Homo Sapiense kojima pripadamo, uporno volimo da smatramo jednakijima. I to je prostor iz koga životni učitelji crpu ulaznicu u ljudske novčanike živote.
A valja zapamtiti, jer je važno: ako smo išta naučili o životu na planeti Zemlji, to je činjenica da je mnogo otporniji od nas. Šta god činimo, sebi činimo, a to će ovaj ili onaj život na planeti Zemlji sigurno preživeti. Živote.
