Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Retki su slučajevi da pesma doživi stotinak reinterpretacija od strane različitih muzičara, a da to ne bude samo deo njihovog izvođačkog repertoara, već usnimljeno na albumima. Još kada se pogleda nesumična lista muzičara kojima se dopala, odmah se postavlja pitanje: U čemu je njena tajna?
A sve je vrlo prosto.
Na prvo slušanje pomislio sam da se Elton John nešto zeza. Na drugo, znao sam da nije Elton, ali se pevač/autor svojski potrudio da zvuči baš poput njega. Na treće sam već obratio pažnju na to o čemu peva.
I nije tako loše.
Volite li slikovnice? Slikovnice su prava stvar. Svašta čovek nauči iz njih.
Konotacije današnjeg datuma još uvek vibriraju u sinapsama onog dela naroda koji ne razume kakva je razlika između horde i nacije. Štaviše, i dan danas da uhvatite nekog starijeg od 40 godina i pitate ga koje godine je proglašena republika, on će vam reći da je to bilo 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a ne 29. novembra 1945. godine u Beogradu. Tako je možda moralo biti: valjalo je tih posleratnih godina istovremeno opismeniti onaj deo naroda kojem nije bilo stalo da razume značaj postojanja nacije i još im utuviti da istorija ne pamti ništa drugo osim jednopartijskog sistema, orijentisanog na san o komunizmu, i revolucije koja je rešavala samo pitanja eliminacije okupatora. A to što je zapad uslovio pomoć Titu odlaganjem rasprave o državnom uređenju za period posle rata možda je čak i ubrzalo proces eliminacije neistomišljenika, bez suđenja, što je bilo prikladno prikriveno poštenom raspodelom budućeg ličnog mišljenja u kojem ti neistomišljenici nisu nikada ni postojali.
Ostao je neki čudni eho koji je u ljudima izazivao nelagodu. Bila je potrebna jača vibracija: agrarna reforma i samoupravljanje su završili posao. A opametio se čak i Krleža, koji je svojim govorom u Ljubljani efikasno ukinuo sposobnost koherentnog mišljenja i trasirao stazu onome što se posle zvalo “poštena inteligencija”. A šta je bilo posle, sad više i nije tako važno, pogotovo ako prihvatite izgovor da je ono onda bilo jednoumlje.
E, vidite: baš u tome je zajeb. Kada je narod nesposoban da evoluira u naciju, onda je jednoumlje, po svoj prilici, jedini efikasan način održavanja sistema. Obznana ili socijalizam, svejedno, Gradiška ili Goli otok, isto se hvata. I niko od vas nije tražio da volite jedno ili drugo od ta dva rešenja, već samo da funkcionišete u okviru onog sistema u kojem imate baksuz da živite.
Ali bilo bi lepo kada biste makar na trenutak prepoznali da je čak i jednoumlje bolje od bezumlja.
A ako ste upravo zaustili da pitate u čemu je razlika, reći ćemo vam i to: u jednoumlju ima da radite ono šta vam se kaže. U bezumlju nemate šta da radite.
sitne ovce poljem pasu, žive u stadu ovčje sudbine
da se pase, da bude trave: jedina briga koju ovca brine
sad se pase sočna trava, zadovoljno bleje ovčje sudbine
vuci su daleko, nezgodni kad krenu kad snijeg zamete, kad ljeto mine
da se pase, da bude trave: jedino je, jedino je o čem’ misle ovčje glave
Ne treba da budete mudrac da biste razumeli na koga je to mislio Drago Mlinarec kada je napisao ove stihove. Jedino ću da vas podsetim da on to nije otpevao juče, već 1979. godine.
Ne, ne moram da vas podsećam, setićete se i sami: slušali smo ovu pesmu već na Suštini pasijansa. Međutim, izgleda da neke ljude moram da podsećam na to da problemi ne prestaju onog časa kad zažmure. A od blejanje nema vajde, braćo draga.
Da ne blejite, to već znamo. A ni ne žmurite, je li tako?
Nastavite sa čitanjem… “O vucima brine pastir dok oni leže u travi”
За потребе ове приче Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је седео у кафићу, гледајући како лијепе жене пролазе кроз град, и тек повремено је спуштао поглед над ижврљане папире пред собом. Мрља од кафе је заувек, пепео може да се одува, али надахнуће… наилази! Ево га!
– О, госн Салашевићу, откуд вас! Ајде, седите мало, да вас приупитам нешто.
Салашевић се таман надао да ће проћи непримећен и већ три корака раније је вежбао ноншалантни поглед ка најближој бесконачности, али Зен је то, не промашује га никад.
– Е, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, нисам очекивао да постојите и ван мојих службених просторија. Некако вас увек тамо виђам.
Све се некако надао да ће проћи само са добардан-довиђења, међутим Зен је већ викао још једну кафу и измицао столицу.
– Е прво да вас похвалим, јасно се чуло које делове презимена сте ми изговорили малим а које великим словом. Свака част, за неког другог би се рекло да је вежбао пред огледалом, али вама то иде тако природно. Глатко. Него… ви се, ако се не варам, разумете у тај сопствер.
Z. je bila riba i po koja je obarala s nogu već na prvi pogled. Frajeri su je saletali sa svih strana, a ona je izigravala “ledenu kraljicu”. Važila je za “nedodirljivu”, a sve ostalo je spadalo u domen “vlažnih snova”.
E, takve sam najviše voleo. 
