За потребе ове приче Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је седео у кафићу, гледајући како лијепе жене пролазе кроз град, и тек повремено је спуштао поглед над ижврљане папире пред собом. Мрља од кафе је заувек, пепео може да се одува, али надахнуће… наилази! Ево га!
– О, госн Салашевићу, откуд вас! Ајде, седите мало, да вас приупитам нешто.
Салашевић се таман надао да ће проћи непримећен и већ три корака раније је вежбао ноншалантни поглед ка најближој бесконачности, али Зен је то, не промашује га никад.
– Е, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, нисам очекивао да постојите и ван мојих службених просторија. Некако вас увек тамо виђам.
Све се некако надао да ће проћи само са добардан-довиђења, међутим Зен је већ викао још једну кафу и измицао столицу.
– Е прво да вас похвалим, јасно се чуло које делове презимена сте ми изговорили малим а које великим словом. Свака част, за неког другог би се рекло да је вежбао пред огледалом, али вама то иде тако природно. Глатко. Него… ви се, ако се не варам, разумете у тај сопствер.
– Званично се зове софтвер, али да, то ми је ужа специјалност унутар споредне струке, да тако кажем. Од свега што ми је под бе, ово ми дође под а.
– Е, то ми треба. Хоћу да напишем Ексел и да га продајем.
– Па већ је написан, ено Мајкрософт га продаје већ други миленијум. Тј није баш дуже него хиљаду година него, оно, кад су почели још је био онај други, а сад је већ трећи.
– А не, они продају неки свој Ексел, ја хоћу да напишем обичан, општи.
– Како то мислите, “општи”? Ексел је Ексел, нема ту општег, посебног и појединачног, није то нека филозофија.
– А, варате се. То што они из Редмонда продају је посебан случај, као што је и онај њихов Офис само посебан случај општег Офиса. Одете, например у дућан и питате “каквих Ексела имате”, оно испадне да у асортиману имају само тај један специјални, обичних нема.
– Па наравно да постоји само тај један Ексел, кажем вам да нема ту раздвајања на општи, посебан и
– Али, ако је тако, зашто онда ниједном не напишу само Ексел? Зато што то није довољно! Могао би бити било који, могла би силна збрка да настане кад не би сваки, али баш сваки пут написали “Мајкрософтов 
Ексел”. Они озбиљно инсистирају на томе!
– Али постоји с…
– Можда тренутно, али њима је јасно да, пошто их у будућности може бити колико хоћете, они напросто морају… ах, ево и ваше кафице… колико дођем? Ево, изволите… где сам стао, да, морају бити спремни кад буде сто разних Ексела који само чекају да се појаве, да се њихов јасно истиче тим што ће се посебно звати.
– И шта ћу вам ја ту, уопште?
– Да вас питам, је ли ми боље да ми се то зове “Зенов Ексел”, или “де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихтов Ексел”?
Салашевићу се учини да је кафа данас нешто кисела. Софтвер је мука једна, а продаја две.