Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svašta sam radio. Ovo još nisam.
Reči se gube,
reči kao trube,
samo ih odjek nosi kroz noć.
Na licu priče,
na tragove liče,
bledi odraz prošlih dana.
Misli se roje
kao da nisu moje,
a moju kožu raznosi vetar.
Prolećne kiše,
zime nema više,
svakom dobu dođe kraj.
Sa ovom maskom više ni korak
jer tmast je ovaj oblak
i zaklanja mi sunce.
Ima kraja.
Zaboravite mnoge narodne poslovice. Ovaj narod nije taj narod.
Kažu da je Zinedin Zidan, legendarni francuski fudbaler, u nekom trenutku izvesno najbolji igrač na planeti, imao veoma nezgodnu narav. Njega uopšte nije zanimala timska igra, nije ga zanimala taktika niti situacija na terenu, rezultat mu se nije motao po glavi, pa je bio duboko nesrećan kad bilo ko oko njega učini nešto što nije bilo u njegovom neposrednom planu. Njega su zanimale samo dve i samo dve stvari u životu: da stalno bude u posedu lopte i da napravi što veću budalu od protivnika. A zadatak stratega igre bi bio da uklopi sve ostale elemente – plan igre, taktiku, rad svih ostalih igrača – prema tom kapricioznom ludaku.
Mnogi su saigrači iz istih timova svedočili o tome kako je Zidan posle utakmice napuštao teren duboko nesrećan iako je njegov tim upravo pobedio u važnoj utakmici rezultatom od 3:0, jer on po svom dubokom ubeđenju na toj utakmici nije dovoljno nahranio svoju bolno izvitoperenu sujetu.
A zašto su ga trpeli? Zato što je bio nezaustavljiv. Zanimljivo pitanje na koje još niko nije odgovorio: da li je to bilo tako zato što niko nije umeo da ga zaustavi ili to niko nije smeo da učini da ne bi dobio po tamburi na sred terena?
Ozbiljniji ljubitelji fudbala će se svakako setiti incidenta u finalu svetskog prvenstva u fudbalu 2006, kada je Zidan u drugom produžetku utakmice sa Italijom izgubio živce i opaučio Maceratija glavom u grudi, čime je zaradio crveni karton, a pola Francuske i danas tvrdi da je time uticao na psihičko stanje saigrača pred ulazak u ciklus jedanaesteraca, kada je Italija uspela da osvoji zlatni buzdovan od pet i po kila. I nije sad bitno to što je Francuska igrala bolje, jer ne pobeđuje uvek bolji, to znate i sami: uvek pobeđuje pametniji. Tek, Zidan je posle te utakmice, koju je planirao i kao poslednju u karijeri, ipak dobio zlatnu kopačku. Nažalost, nju nije mogao da obuje kako bi lomio noge saigračima u rekreativnim mečevima po komšiluku, na koje se orijentisao nakon aktivne karijere.
Čegbre malo… Zašto smo ovo počeli da pričamo?… Ah, da.