Big birds fying across he sky
Throwing shadows on our eyes
Leave us
Helpless
Zamislite to: čovek se rodi, bavi se, čini. U nekom trenutku se okrene iza sebe, obično jer mu traže da rezimira svoje trajanje. Ono što u tom trenutku čovek učini, način na koji sebe kompresuje u prostor oivičen formatom praznog papira, njegova je esencija, pa šta god to značilo.
Nešto iskusniji, ako razumete ovu igru reči, čitaoci muškog pola će se možda (sic!) setiti da su prvo suočavanje sa ovim problemom doživeli na regrutaciji. Naime, tamo se očekivalo da se u pismenoj formi odgovori na dva bezobrazna pitanja: 1) Ko sam ja i 2) Šta bih želeo da budem. Tačan odgovor na prvo pitanje je, svakako, ime i prezime, a na drugo će posao završiti bilo šta iz palete zanimanja Fonda za zapošljavanje. Međutim, jedno je vojska, a sasvim drugo stvaran život – što valjda znaju svi osim vojske.
Sada je vreme da konačno izgovorim šta sam naumio – ali, ipak, da pustim jednu razbistravajuću muziku:
