Пошто сам у доласку до Крагујевца омануо са скретањем код Неменикућа (требало је туда, али ме гепеес упутио куд сам већ скренуо), промашио сам и Буковичку бању. То ћемо у повратку.
Цврц. Прво нас је Зоћа убедио да не крећемо тако рано, јер ће сунце да ми бије у лице (хоће, како да не, возим углавном ка северу, ал’ нека те, ценим гест). Остадосмо тако скоро до сутона, а и није то тако далеко. У Аранђеловцу нас је дочекао мрак, хотел са превише звездица и нула знакова до неког другог преноћишта.
Тј било је других хотела… “Старо здање”, које смо једва нашли, у потпуном мраку, ниједна сијалица. Нека сивоалуминијумска скаламерија од хотела ван града, е па нећу да се враћам толико назад. Није нам се ни вечерало, оно што смо ручали са Зоћом је још увек држало. Преноћишта нигде а обишли смо већ трећи круг… и онда, чегбре, па нећете ви мене зајебавати, имам само 160км до куће. Ај једну кафу и на друм.
(велика)
Кафа је испала доказ да у ствари нема сврхе путовати. Иста таква, пред истим таквим кафићем, са истим соком на ком пише “боровница” а више од две трећине је грожђе, са истом полумрзовољном келнерицом и истим намештајем, може да се попије на још двадесет места на том истом сокаку, или у било ком граду у Европи. Једино што се променило од времена кад су Саја и Гаја певали “сви ми градови изгледају исто / биоскопи и фабрике” је што више нема ни биоскопа ни фабрика (мада, руку на срце, Аранђеловац и даље пуни боце и сече мермер, ал’ то је ван града) него је нешто друго свуда исто.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: плаћаона”
