Do you still say your prayers little darling, do you go to bed at night
Praying that tomorrow everything will be alright
But tommorow’s fall in number, in number one by one
You wake up and you’re dying, you don’t even know what from
Od bola, mraka i depresivnih stanja teško se može uteći. 
Od svog prvenca, Greetings from Asbury Park, N.J. (1973), Bruce Springsteen je krenuo tako silovito da se nije zaustavljao dobrih petnaest godina. Rezultat te retko zabeležene energije je osam fantastičnih albuma i veliki broj antologijskih pesama. Zbog te činjenice ne morate da ga volite, ali morate da ga poštujete.
Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.