sitne ovce poljem pasu, žive u stadu ovčje sudbine
da se pase, da bude trave: jedina briga koju ovca brine
sad se pase sočna trava, zadovoljno bleje ovčje sudbine
vuci su daleko, nezgodni kad krenu kad snijeg zamete, kad ljeto mine
da se pase, da bude trave: jedino je, jedino je o čem’ misle ovčje glave
Ne treba da budete mudrac da biste razumeli na koga je to mislio Drago Mlinarec kada je napisao ove stihove. Jedino ću da vas podsetim da on to nije otpevao juče, već 1979. godine.
Ne, ne moram da vas podsećam, setićete se i sami: slušali smo ovu pesmu već na Suštini pasijansa. Međutim, izgleda da neke ljude moram da podsećam na to da problemi ne prestaju onog časa kad zažmure. A od blejanje nema vajde, braćo draga.
Da ne blejite, to već znamo. A ni ne žmurite, je li tako?
Nastavite sa čitanjem… “O vucima brine pastir dok oni leže u travi”
