Balada o bilo kom javnom preduzeću, koja od čitalaca očekuje da razmisle i odgovore na jedno jednostavno pitanje

Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry

Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.

Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.

Svako iole javno preduzeće u svom sastavu ima ovakvih i onakvih sektora, ali svako preduzeće ima tačno jedan sektor čija smrt označava suštinsku smrt preduzeća. To ne mogu biti nabavka, ljudski resursi ili finansije, ti birokratski opštepostojeći delovi koji opstaju i dugo nakon i upravo zbog proglašenja stečaja, baš kao što se mrtvi žablji udovi trzaju pod uticajem električnih impulsa. To je uvek onaj jedan sektor, motor suštinske ideje napretka. U daljem tekstu ćemo ga zvati Sektor. Ljudi koji u njemu rade uvek su pomalo razbarušeni, provode i više od vučićočekivana dva sata na poslovima samoobrazovanja, često rade (pomalo mazohistički) za ljubav posla, retko vode računa o neisplaćenim prekovremenim satima i sistematski ignorišu usvojene Pravilnike o radu. To su ljudi koji obično nemaju previše vremena da se bave politikama, direktorima i sindikatima.

Jednoga dana, u jednom našem, ili čijem li već, javnom preduzeću za direktora Sektora postavljen je gospodin A. On nije bio jedan od tih hipika, dalekobilo. On je svoje vreme provodio u izdvojenoj, izolovanoj sredini, sanjareći o vlasti i velikoj lovi, čekajući pravi trenutak. Kada je takav trenutak stigao, A. je ugrabio vlast. Prva stvar koju je uradio bilo je postavljanje gospode B. i C. za svoje najbliže saradnike, jer su svi znali da su pomenuta gospoda nesposobna i pertle da zavežu jedan drugom. I to vam je prvi znak: goveda u odelu pomoćnika.

Zgodnim spletom okolnosti, desilo se da je gospodin A. stigao na mesto direktora Sektora upravo u vreme kada je školovanje potpalo pod bolonjsku reformu. Nesrećnu, ako smemo da prokomentarišemo. Fakulteti su počeli da niču u memljivim haustorima, više škole su počele da štancuju punokrvne magistre i propuštaju kroz šapiće male stefanoviće. Tu situaciju je gospodin A. iskoristio da budžetskim novcem pošalje na školovanje veliki broj akademski neiskazanih radnika – oni sa srednjom školom su se vinuli do sada Visokih zvanja, dok su oni sa višim školama dostizali i magistarske statuse. (Primetimo da  zahtevanje određenog nivoa stručne spreme podrazumeva njegovu stečenost onda kada je teškom učenju bilo vreme, jer obično (ne obavezno, ali uglavnom) stručna sprema ukazuje na ljudske mogućnosti, dinamiku čoveka.)

Ti ljudi, ograničenih intelektualnih sposobnosti, po završetku škole postavljeni su na bolje plaćena, po pravilu odgovornija ili čak rukovodeća radna mesta, formalno usklađena sa njihovim novim akademskim zvanjima. Na taj način oni su postali dužnici gospodina A. Glupi i nepismeni, nesposobni za obavljanje svog redovnog posla, kao ni za prihvatanje novih ideja, oni postali i kočničari inovacija. Stvarnim stručnjacima, ljudima koji su vukli napred, počelo je da biva nemoguće boriti se sa nesposobnim rukovodstvom, postepenim nedostatkom sredstava, besomučnim kraduckanjem, pa i sa povređenim egom, suočenim sa ljudskim šljamom koji napreduje mimo svakog razuma. Zato su jedan po jedan odustajali, prelazili u druge sektore, uzimali otpremnine i napuštali preduzeće da bi se zapošljavali kod privatnika, odlazili u penziju, a poneki, nažalost, umirali.

Na taj način se rasuo teško obnovljivi ljudski potencijal preduzeća, posebno oštećen državnom politikom po kojoj je bilo zabranjeno zapošljavati nove radnike, istom onom politikom po kojoj je u birokratske delove raznih javnih preduzeća ušlo devet hiljada ljudi. Jer praktičan posao se može naučiti samo praktično, na terenu. Finese o tome kakve su stvarne, životne veze pojedinih poslovnih elemenata mogu se naučiti samo uz starijeg, iskusnijeg kolegu, koji ih je vezivao mnogo puta ranije. Ali tog kolege više nema, direktor A. ga je na ovaj ili onaj način oterao.

No, to nije sve. Godine prolaze, država siromaši, subvencije našem javnom preduzeću se smanjuju, novi direktori zamenjuju stare i očekuju isti nivo kraduckanja.  Gospodin A. preko svog direktorskog položaja u javno preduzeće uvodi poslove svoje privatne firme, odnosno, da se Vlasi ne dosete, firme njegove rođene sestre. Tako su, bez ikakve kontrole, bez obučavanja radnika i van pravilnika, u sistem ušle loše tehnologije, funkcionalne samo u glavama projektanata-foliranata ili u najboljem slučaju u laboratoriji, preosetljive na spoljne uticaje, pogodne samo zbog niske cene čime su sposobne da se nose sa besmislenim tenderskim zahtevima. Time se raširilo i polje delovanja, redovno održavanje opreme je postalo svaštarenje u kome više nije bilo nikakve logike i koje je preko svake mere opterećivalo ionako umorne zaposlene.

Došao je, konačno, dan da i gospodin A. ode sa svoje funkcije. No, gledano unazad, biće da je on svojevoljno otišao. Jer je isuviše fascinantan splet okolnosti koji je doveo do toga da i dan-danas gospodin A, operativac u privatnoj firmi, intenzivno žari i pali po ostacima našeg, ili čijeg li već, javnog preduzeća, uz pomoć svojih starih dužnika. Isuviše je  genijalna činjenica da sada, već potpuno javno, na prvom programu državne televizije u ranim jutarnjim satima, njegovi sadašnji radnici bez problema objašnjavaju redovno stanje državne imovine, iako nad održavanjem te imovine nemaju nikakvu prava.

Do trenutka kada je došlo vreme da iz političkih razloga ode sa funkcije, gospodin A. je u potpunosti pripremio teren za nadolazak otvoreno štetočinskog para, gospode Z. i Ž, koji svuda po Sektoru histerično rasturaju i ono malo preostalog ljudskog kadra. Jer ničeg drugog i nema što bi oni, takvi kakvi su, mogli da rade. Magacini su prazni, sindikati su pobegli u birokratskije sektore čije će kancelarije u Upravnoj zgradi pohoditi još dugo pošto sve ljude na terenu bude zamenila neka privatna firma neke (ne)prijateljske zemlje. Vozila su parkirana jer nema novca za gorivo i redovne servise. Naše, ili čije li već, javno preduzeće je mrtvo.

Pitanje glasi: ko je kriv?

Čitajući ovu priču, dođe logično i naivno da je kriv gospodin A. Promoćurniji čitalac bi rekao da su krivi oni koji su za sve ovo vreme čuvali leđa gospodinu A, dakle birokrate iz resornog ministarstva, te političari koji postavljaju direktore, kao i sveodsutne sindikalne glavešine – svakako uz gospodina A, glavnog izvršioca i nadušinosioca obavljenog posla. Svi oni redom treba da odu u zatvor, za primer svima koji bi mogli i da pomisle da ponove ovako svestan postupak uništavanja državne imovine.

Ali pravi čitalac, onaj koji stvarno razume ceo proces, takva pitanja ne postavlja. On zna da su za sve krivi radnici. Jedan baš tako pažljiv čitalac naše stvarnosti jeste ministar Tasovac. On je sve objasnio u svojoj tiradi povodom uništavanja Tanjuga.

Radnici ste krivi: Maltretirali smo vas besmislenim ograničenjima i krađom novca i imovine, nameštali vam nesposobne direktore, mazali vas sindikalnim đubretom, školovali najgore među vama i davali im najveće plate. Sada je zadatak obavljen, Tanjuga više nema. Stoga hajde svi mrš, da vas Tasovčeve oči više ne vide.