Rejoice, rejoice, we have no choice but
To carry on
U svojoj knjizi Ovaj svet može da bude bolji inkriminisani Janis Varufakis piše sledeće reči:
Mnogi će ti reći da tvoj otac ne zna šta govori. Da je ekonomija, ekonomska teorija – nauka. (…) Da ona (…) kombinuje matematiku, statistiku i logiku kako bi naučno sprovodila analiza socijalno-ekonomskih fenomena. Besmislice! Ekonomija možda primenjuje matematičkle modele i statistički metod, ali više liči na astrologiju nego na astronomiju. Ekonomija ne može da funkcioniše na takav [naučni] način (…) Nažalost, mnoge moje kolege ekonomisti, većina njih, opredeljuju se za to da se prave da su naučnici i na taj način završavaju tako da što više podsećaju na astrologe, eventualno na teologe koji pokreću matematičke dokaze o postojanju Boga, na crkvene moćnike koji ulažu u neznanje i sujeverje onih što žive u stanju zabrinutosti za sopstveni opstanak i u strahu od onoga šta će biti sutra.
E, sada ćemo da vidimo šta ćemo sa ovim rečima, ali pre toga mora da se desi kakva muzika:
Janis Varufakis je ekonomista, baš kao Danica Popović ili svi oni grdni, znani i neznani ekonomisti kojih su pune banke i ekonomske škole. U tom smislu, njegove reči kojima ukazuje na astrološki karakter ekonomije, reklo bi se neupitne nauke (za koju se čak i Nobelova nagrada dodeljuje), zvuče kao sečenje grane na kojoj se sedi. No, biće da u razvoju svake iluzije dođe trenutak u kojem se sa teranjem pretera. Priznajem da sam tek posle čitanja knjige i gornjih redova shvatio u kojoj meri se ekonomija zasniva na ljudskim osećanjima. Pitanje optimizma je zapravo osnova berze, (koja je po sebi osnova tržišne ekonomije, koja je po prirodi stvari osnova savremene liberalne ekonomije), baš kako je prikazano u filmu Kolo sreće. Vrednost akcija firme Volkswagen je dramatično pala istog dana pošto je svetlost dana video skandal sa količinama ispuštenog ugljen-dioksida iz motora automobila, jer su tada investitori postali hronično pesimistični.
Ekonomija kao astrologija i druge činjenice koje Varufakis nabraja u svojoj knjizi nisu neka neverovatno tajna stvar. Odavno su, recimo, ljudi (J. K. Galbraith) primetili da je način na koji banke ni iz čega stvaraju investicioni novac toliko jednostavan da ljudski mozak ne može da ga pojmi, da čovek očekuje dublju misteriju iza nečega toliko važnog (nekakve zlatne rezerve i/ili štednju koja odgovara pozajmljenom novcu). Baš kao što biva sa visokom tehnologijom koja nam ulazi u stanove kada vojsci stignu nove igračke, sve snažnija priča o tome da je globalna ekonomija stigla do stanja šibanja polumrtvog magareta govori da trenutni sistem, u kome je samo privredni rast razlog za optimizam i pruža prostor za investicije, dobrano mrtav.
No, sa mojim omraženim marketingom ovo još uvek nije slučaj. Nema insajdera koji bi nam objasnili kako zapravo funkcionišu principi prodaje i odnosa sa javnošću. Odnosno, nije ih bilo. A onda se tragikomični slučaj Tonus hleba raširio u sasvim neočekivanom pravcu. Da ukratko premotam priču do samog kraja: firma Trivit je, valjda, kupila nekakvu rusku licencu za proizvodnju hleba. Ta licenca, valjda, podrazumeva ceo proces proizvodnje, od sađenja žitarice od koje se hleb pravi, pa sve do puštanja u maloprodajni promet. Trik je, valjda, u tome da je hleb koji se pravi od celog i proklijalog zrna žitarice grdno nešto lekovit, rakove, šećere i školjke leči, kao i svašta drugo. Dobro, reklo bi se, ni prvi ni poslednji. Marketinška kampanja koja je pratila ovu priču je igrala na kartu iracionalne srbijanske ljubavi ka Rusiji sa akcentom na „licenci Ruske akademije nauka“. Ali onda je nesrećna Mooshema rekla da ne može tako više i tužila firmu inspekciji. Svakako, inspekcija je istrčala na teren i videla da firma Trivit nema licencu Ruske akademije nauka. Pa im kažu da imaju skloniti to rusko naučno reklamiranje. No, tada je započela cela histerija u koju su se strasno uključile razne novine, kao i nekakva pragencija vlasnice Dragane Đermanović koja ima svoj blog. U neko doba se i Dulniker zainteresovao za slučaj i sklopio komplet teoriju zavere na zadatu temu.
A onda se, kao šlag na tortu, pojavio fantastični Istok Pavlović. On je PR stručnjak, pa je dao svoje stručno mišljenje o situaciji. I šta kaže Istok? Kaže da je Mušema divan čovek, da je Tonus divan hleb, da je Dragana Đermanović divan čovek. Pa ko je onda kriv? Dulniker, mesto i vreme:
Mi živimo u društvu takozvanog “money shaminga”, ili “wealth shaminga”, kada ljudi masovno pozivaju na linč čim im se prosledi informacija da neko uzima novac za nešto.
Janis Varufakis u svojoj knjizi upozorava da je liberalni kapitalizam doveo do apsolutizacije tržišta: ničega nema što nije na prodaju. I dalje, proces prodaje je u potpunosti detabuiziran. Više ništa nije sveto, svemu je moguće prilepiti cenu. Uvek je kriv onaj koji odbija da uđe u kupoprodajnu igranku. Procedura upravo funkcioniše ovako kako to prstručnjak u Istoku radi: uklonićemo pežorativan termin reket i zameniti ga nekim neutralnim terminom, recimo money shaming. I odjednom, kriv je reketirani, jer ON upire prstom i sramoti čoveka koji samo nudi dogovor. Moć marketinga je vaistinu fascinantna.
Na kraju sam cele komplikacije sa užasom shvatio da mi je sve vreme neverovatno išao na nerve način reklamiranja hleba Tonus. Taj glas koji na ruskom govori da je „hljeba tonusa očišćajušći, okrepljajušći“, „dlja vašeg detei“ i naravno „po licenciji raskaje akademije nauk“, mesecima mi je ubijao želju za gledanjem Premijer lige. Što je najgore, zvanično saopštenje firme Trivit je takva katastrofa, počev o fonta, preko nepismenosti pa do fascinantnih budalaština u tekstu, da izgleda kao da oni zaista nikoga nisu angažovali da im radi odnose sa javnošću, oni to mučeni izgleda sve iz glave, trenutno, improvizuju.
I sada se pitam: da li se zapravo radi o tome da sam naviknut na standardne marketinške trikove, ove devojčice koje pronalaze svoj talenat čak i u onim danima i ostale tipove koji daju svoje ćerke prodavcima prepečenog hleba sa ukusom pice? Jezivo je i pomisliti da ću sutra zaista odbiti da kupim nešto samo zato što se njegova reklama ne uklapa u marketinški mainstream. Ne znam ni sam, ali se plašim istine.