I feel like I owe it to someone
Da se mi razumemo, pre svega: nisam ljubitelj muzike EKV-a. Prvi put sam se susreo sa njihovim radom uz spot za pesmu Oči boje meda, koji sam kao klinac prvi put video u okviru tadašnje emisije o rok muzici, one sa belom sobom u kojoj su članovi bendova skakali na plejbek, znaće gazda Peackok kako se zvala. Pesma mi se nije dopala. Tako je ostalo do danas, pri čemu sada znam i zašto ne volim ni nju ni ostatak EKV-ovog opusa: pre svega, nisam ljubitelj refleksivne poezije, više sam parolni tip. Takođe, nisam ljubitelj izmenjenih stanja izmenjene svesti, dakle svih tih kafana, droza raznih i ostalih alkohola.
E, tako. Pošto smo se razumeli, hajde sada da bistimo detalje:
A detalji kažu: danas više nije bitno šta je lepo i važno dokle god je korisno. Danas se do ljudi dopire guranjem prstiju u oči. Danas oni koji su nekada odabrani na principima posledica samo njihovog i ničijeg više krvavog rada, klizaju u prostor sveopšteg mišljenja, pa bilo ono nekontrolisano divljenje ili zavist iz koje slede ružne, samobitne reči mediokriteta.
Procedura ikonizovanja mrtvih je poznata, opevao ju je čak i Bora Đorđević u sasvim pristojnoj pesmi Rasprodaja bola. Svakako, poznatost ne umanjuje gnusnost. Svake godine, vreme oko rođendana i/ili godišnjice smrti Milana Mladenovića i/ili Margite Stefanović krene lavina koja zatrpa društvene mreže sadržajem iz oba ugla mišljenja: obožavanja i omržnjavanja. Svakako, kada se ala i vrana digne da deli fotografije, misli i osećanja članova grupe EKV, potreba da se vadi pištolj postaje poprilično razumljiva. Pa ipak, mrzitelji često odlaze predaleko i definišu tu muziku kao srednjoškolsku, sa čime nema rasprave: goveda toru pripadaju, ne uz trpezu.
Rado bih se složio sa ljudima koji ne vole EKV, ali ne mogu da pristanem da EKV mrzim. Moja neljubav prema EKV-u nema ama nikakve veze sa mojim bespoštednim poštovanjem dela Milana Mladenovića i kompanije. A o delu niko ne govori.
Druga vrsta agresije je potreba ponižavanja onih koji se odbraniti ne mogu. Možda je perjanica pokreta odvratni Nebojša Krstić, kome se, po smrti Vlade Divljana, odjednom razagnala magla sa očiju, kada je jasno video samog sebe kako sopstvenim rukama, uz sasluženje još uvek nanogahstajaćeg Srđana Šapera, iz fine paučine tišine tka album Idola Odbrana i poslednji dani. Procedura je to veoma slična onoj koju je prema Srđi Popoviću, za potrebe nedeljnika Vreme, obavio ljigavi Muharem Bazdulj.
Istim putem su pre par dana krenuli i članovi benda Parni Valjak (koji ne volim i zbog naziva), kada su krupne reči krenule ka Branimiru Štuliću:
Za razliku od Mladenovića, Štulić mi je, kao perjanica parolne poezije, omiljeni pesnik. U tom smislu bih mogao svašta da lanem (i u tom smislu je gornja muzika morala da isprati pominjanje Štulića, čisto da pecne ovdašnje sledbenike azreligije po kojima je Štulić presedan bez prethodnika), ali neću. Primetiću samo jedno: dok Hasanefendić i Rahimovski žive u Hrvatskoj i prave koncert u Centru “Sava” i Hali sportova, Štulić živi i radi u Holandiji.
Pa vi sad vidite ko je tu poludeo.
Nisam na ja neki obožavalac EKV-a, priznajem, mada ih jesam slušao, a kao i ti, izuzetno cenim njihovo delo. Nego, nešto drugo htedoh da prokomentarišem – zašto misliš da je važno to što neki ljudi u salvama komentarišu po društvenim mrežama? Pa, otvoren jogurt ima duži rok trajanja…
Сећам се и ја тог видеа, и није ми легло тада. Био сам већ штогод маторији омладинац и све нешто чекао да наиђе нека нова музика, да се појаве наследници оне генерације. Ал’ ме се дојмило то да неко има ту енергију и петљу да пише тако херметичне стихове и ах најзад мало компликованију музику. Свидело ми се тек касније, отприлике око “Буди сам на улици”, која је мени остала у глави као химна деведесетих, она соба за пет хиљада људи, то су били наши тргови у време Шетње.
Него, није проблем у оном што Крле кења по ћијукалици, то вода однесе; проблем је у јавним медијима – на екрану, у штампи. Тамо се сваки час неко острви на поштовања вредне а покојне или одсутне. И Хус, колико год да је музичар са стажом (поштовање за неког ко свира на првој југословенској лонгплејци и још увек свира) ипак је занатлија; Џони је уметник. То што се нису разумели није чудо; то што Хус мисли да је Џони одлепио је његов лични став; то што новине мисле да ће си на том мишљењу дићи тираж је болесно.
Pri samoj pomeni Štulića Hus odmah počne da se draškolji, a pošto intervuje iz poslovnih razloga ne odbija prvo sledeće pitanje novinara je obavezno ‘deder pričaj nam sad malo o Džoniju…’
Najveći uspeh mu je što im je Džoni svirao u bendu – oni su svirali njegove pesme, a on nikad ni jednu njihovu.
Elem, u to doba kada je probao s Kvarnim paljkom, Štulić je imao belog strata koji se nije dao naštimati, a Hus je (mimo soliranja) znao samo četiri akorda Am G F E, i to bi se okretalo po 5 minuta, te kad je primetio da Džoni prevrće očima bilo je jasno da ne mogu zajedno.
No, pravi razlog je bio Husovo samoljublje, jer šta bi od njega ostalo da jos uvek u njegovom bendu sviraju Azrin repertoar.
Lik je teški ignorant, 40 je godina u sistemu (menja predsedništva ko čarape), a da nije napravio pesmu, dok je u Štulićevo vreme bio treća liga po prodaji.
Ukratko, novinarka POLITIKE mogla je slobodno početi sa pitanjem:
Gospodine Hus, koja je tajna vašeg uspeha?