Month: November 2015
Big Pizza: mnogo buke ni oko čega
Neki me komarac pečio za guzicu, pa sam rešio da promenim firmu kod koje naručujem picu
Principijelno govoreći, dopada mi se ideja firme Big Pizza u kojoj ne razmišljam o teritorijalnoj pripadnosti donosioca mi hrane. Pozovem broj, javlja se Asterisk centrala: dobilistebigpizzuovajrazgovormožebitisnimljemuskoroćevamsejavitiprvislobodanoperater. Baš tako, bez prekida i brzinom nešto sporije svetlosti. Već negde na poslednjem R sledi nastavak: Doblili ste Big Pizzu, da li prvi put naručujete? Da. Broj telefona…Ime i prezime… Adresa… Interfon… Šta naručujete… Da li želite još nešto… Vaših pola sata ističe u 19:23… Prijatno. 
SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju”
Evo smo nekako preživeli prošlonedeljnu oluju indukovanu vestima o tome da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) stavila mesne prerađevine i crveno meso u klasu namirnica koje kod Homo Sapiensa indukuju klješta
Nisam želeo da se uplićem, u pitanju je dosadna dosada, baš kao i sa lošim holesterolima što se talože pasivnim pušenjem posle analnog seksa bez kondoma tokom bandži skoka. Smrtna nas ura sve čeka i to je u redu, ali nikako nije u redu maltretiranje podrazumevanjem da svi na isti način moramo da iskoristimo vreme do tog trenutka.
I stoga, da mi pustimo muziku. Za prijatelje i protiv neprijatelja, braća Almani u bezuslovnom klasiku:
Nastavite sa čitanjem… “SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju””
Tražeći ljubav
Pojava novog talasa/novog vala na domaćim prostorima krajem sedamdesetih izazvala je turbulencije na muzičkoj sceni. Nove grupe su nicale na sve strane, a bratstvo i jedinstvo muzičara je cvetalo – malo Pozdrava iz Beograda, a onda i Pozdrava iz Zagreba.
Niko nije ni slutio šta će se desiti samo desetak godina kasnije.
Ako izuzmemo Džonija Štulića, koji mi je jednom prilikom rekao da će “ubrzo sve otići u…”, ostali muzičari koje sam sretao bili su na partijskoj liniji i mudro ćutali. Džoni, takav kakav je bio, nije imao dlaku na jeziku i često je komentarisao stvari koje ostali nisu smeli ili nisu hteli. Otuda i njegov ekspresni izlazak iz Parnog valjka – Hus je bio suviše fin i uglađen čovek da bi mogao da egzistira u istoj ravni sa rođenim buntovnikom.
No, iz te kratke saradnje njih dvojice, ostale su neke sitnice koje se lako prenebregnu. Džoni je Husa zainteresovao za nova muzička kretanja, a Valjak je snimio dve njegove pesme (Jablan/Kad Miki kaže da se boji). Za uzvrat, Hus je producirao legendarni prvi singl Azre Balkan/A šta da radim (1979).
Iz današnje perspektive, albumi Parnog valjka Vruće Igre (1980) i Vrijeme je na našoj strani (1981) su pokazale da je Hus sazreo kao autor, da zna da vešto iskoristi tekuće muzičke trendove i da je ovladao radom u studiju. U to vreme producirao je dosta uspešnih albuma (Haustor, Patrola, Stidljiva ljubičica, Animatori, Cacadou Look) – i jedan koji je je nestao bez traga.
Iako je album Patrole u sredini (1981) bio jedan od boljih koje je odradio, svojeglavi pevač te grupe Renato Matessi je ubrzo posle snimanja napustio grupu. Dvojica bivših članova, gitarista Saša Mićunović i bubnjar Dragan Simonovski, napravili su novu – Tora je bila spremna za start.
Usledilo je snimanje istoimenog albuma. U studiju su se za miks pultom našli Hus i Vedran Božić, muzika grupe se već pomerila ka novom romantizmu i zvučali su poput stranaca, pesme su bile sasvim dobre, omot kao da su radili momci iz Hipgnosisa i…
I ništa se nije desilo.
O grupi Tora i njenim članovima danas se ne može pronaći ni jedan jedini tekst. Nestali su negde zajedno sa novim valom.
Pejzažna, hm, umetnost
Ima kraja
Svašta sam radio. Ovo još nisam.
Reči se gube,
reči kao trube,
samo ih odjek nosi kroz noć.
Na licu priče,
na tragove liče,
bledi odraz prošlih dana.
Misli se roje
kao da nisu moje,
a moju kožu raznosi vetar.
Prolećne kiše,
zime nema više,
svakom dobu dođe kraj.
Sa ovom maskom više ni korak
jer tmast je ovaj oblak
i zaklanja mi sunce.
Ima kraja.
Utovar nedeljom, 1. novembar
Zaboravite mnoge narodne poslovice. Ovaj narod nije taj narod.
Kažu da je Zinedin Zidan, legendarni francuski fudbaler, u nekom trenutku izvesno najbolji igrač na planeti, imao veoma nezgodnu narav. Njega uopšte nije zanimala timska igra, nije ga zanimala taktika niti situacija na terenu, rezultat mu se nije motao po glavi, pa je bio duboko nesrećan kad bilo ko oko njega učini nešto što nije bilo u njegovom neposrednom planu. Njega su zanimale samo dve i samo dve stvari u životu: da stalno bude u posedu lopte i da napravi što veću budalu od protivnika. A zadatak stratega igre bi bio da uklopi sve ostale elemente – plan igre, taktiku, rad svih ostalih igrača – prema tom kapricioznom ludaku.
Mnogi su saigrači iz istih timova svedočili o tome kako je Zidan posle utakmice napuštao teren duboko nesrećan iako je njegov tim upravo pobedio u važnoj utakmici rezultatom od 3:0, jer on po svom dubokom ubeđenju na toj utakmici nije dovoljno nahranio svoju bolno izvitoperenu sujetu.
A zašto su ga trpeli? Zato što je bio nezaustavljiv. Zanimljivo pitanje na koje još niko nije odgovorio: da li je to bilo tako zato što niko nije umeo da ga zaustavi ili to niko nije smeo da učini da ne bi dobio po tamburi na sred terena?
Ozbiljniji ljubitelji fudbala će se svakako setiti incidenta u finalu svetskog prvenstva u fudbalu 2006, kada je Zidan u drugom produžetku utakmice sa Italijom izgubio živce i opaučio Maceratija glavom u grudi, čime je zaradio crveni karton, a pola Francuske i danas tvrdi da je time uticao na psihičko stanje saigrača pred ulazak u ciklus jedanaesteraca, kada je Italija uspela da osvoji zlatni buzdovan od pet i po kila. I nije sad bitno to što je Francuska igrala bolje, jer ne pobeđuje uvek bolji, to znate i sami: uvek pobeđuje pametniji. Tek, Zidan je posle te utakmice, koju je planirao i kao poslednju u karijeri, ipak dobio zlatnu kopačku. Nažalost, nju nije mogao da obuje kako bi lomio noge saigračima u rekreativnim mečevima po komšiluku, na koje se orijentisao nakon aktivne karijere.
Čegbre malo… Zašto smo ovo počeli da pričamo?… Ah, da.