Month: November 2015

Dve vrste vrednosti

Danas je vreme za sejanje pesimizma

U svojoj knjizi “Ovaj svet može da bude bolji” neugodni Janis Varufakis piše:

Predvečerje na ostrvu Egini. Leto je. Sediš na našoj terasi zagledana u crveno Sunce, koje tone u more. Da sam tada došao i počeo da ti pričam o nekoj svojoj besmislici, naljutila bi se što ti kvarim trenutak.

Iste večeri, nešto kasnije, večerali smo sa prijateljima u okolini Maratona. Tvoj drug Paris je bio inspirisan – svi se smejemo njegovim vicevima. Čak i ti, koja si tako stroga.

A onda te kapetan Kostas, koji pristaje svojim ribarskim čamcem tik do taverne, moli za uslugu. Sidro mu se zaglavilo negde na dnu, a lanac je pukao dok je pokušao da ga izvuče. “Ne bilo ti zapoveđeno”, kaže ti, “pošto znam koliko voliš da roniš, da li bi mogla da zaroniš i zakačiš sidro za ovo uže? Sam bih to uradio, ali me ova reuma danas ubija.” “Naravno”, odgovaraš mu ne gubeći priliku da postaneš “junakinja dana” i, sva ponosna, skačeš u more.

Dok se još nismo ohladili od ovih reči, brzo jedna muzika:

Nastavite sa čitanjem… “Dve vrste vrednosti”

Како сад ово превести

Кад ми неко каже џез рок, прво замислим неку гломазну поставу, као што су били “Чејс” или “Крв, зној и сузе” – дакле комплет дувачка линија у којој фале само дувачи стакла, а жицари и ударачи и оргуљаши су више као салата.

Данас су ми натрчали Ештон, Гарднер и Дајк, и то не са својим највећим хитом, који баш и не умем да преведем другачије но као “воскресни метеж” (resurrection  му дође и ускрснуће и обнова порушеног, shuffle је и мешање карата и брз рад ногу и још којешта), него са овим.

Не личи баш на оно како смо замишљали џез рок, а? Није (ми) битно, напросто волим кад неко уме да мелодији да овакав штимунг. “Maiden voyage” би било водено крштење, тј прво путовање новог брода, ако се не варам.

Nastavite sa čitanjem… “Како сад ово превести”

2000 svetlosnih godina od kuće

Kao SF fanatik i poštovalac lika & dela Ridleya Scotta, nisam mogao da odolim njegovom novom filmu “The Martian“. Iliti Marsovac, po naški. Rezultat nije loš, mada mi se čini da je literarni predložak po kome je pisan scenario mnogo bolji. Film drastično pada u drugom satu zbog preterane melodramatičnosti i nepotrebnog busanja u američke grudi.

Izbor muzike je definitivno loš – sve neki buđavi disko iz sedamdesetih koji dobro posluži za par verbalnih fora, ali ništa više.

Nastavite sa čitanjem… “2000 svetlosnih godina od kuće”

Neznam ja tog Anštajna

Do you know? Don’t you wonder?
What’s going on down under you

Pošteno govoreći, ne poznajem nikoga ko govori „ne znam“, „ne mogu“, „ne smem“. I prilično sam siguran da takav neko u ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji ne postoji. Součimo se sa praktičnom činjenicom da svi govorimo „neznam“, „nemogu“, „nesmem“. Ovo suočavanje čoveku hladnu jezu uz kičmu šalje ako se seti oca svih pravopisa ovog našeg, pa šta god to značilo, jezika, pravila svih pravila: „Piši kao što govoriš!“

Negde između Vukovog ukamenuklesanog zakona i nas, živih korisnika ugnezdio se Pravopis sprskog jezika, evo u šestom izdanju iz 2013. godine, koji mastiljavim olovčicama dopisuju sede glave Srpske akademije nauka i umetnosti, što svaki odlazak na pijacu vide kao njegovanovsko hodočašće, svojevrsnu potvrdu uverenja da je jezik komplikovana stvar koja se mora više i više zapetljavati i generalizovati. Ili je ipak obratno, pa se između jednog praktičnog uputstva o pisanju i nas, živih korisnika ugnezdilo nekakvo (sada već polu)religijsko pravilo davno umrlog invalida sa mesijanskim sindromom.

Dalje ćemo da bistrimo ovu dilemu, nego samo da čunemo jednu pesmu… Koju smo čuli i ranije… Ili nismo…

Nastavite sa čitanjem… “Neznam ja tog Anštajna”