Једна од пре: плаћаона

Пошто сам у доласку до Крагујевца омануо са скретањем код Неменикућа (требало је туда, али ме гепеес упутио куд сам већ скренуо), промашио сам и Буковичку бању. То ћемо у повратку.

Цврц. Прво нас је Зоћа убедио да не крећемо тако рано, јер ће сунце да ми бије у лице (хоће, како да не, возим углавном ка северу, ал’ нека те, ценим гест). Остадосмо тако скоро до сутона, а и није то тако далеко. У Аранђеловцу нас је дочекао мрак, хотел са превише звездица и нула знакова до неког другог преноћишта.

Тј било је других хотела… “Старо здање”, које смо једва нашли, у потпуном мраку, ниједна сијалица. Нека сивоалуминијумска скаламерија од хотела ван града, е па нећу да се враћам толико назад. Није нам се ни вечерало, оно што смо ручали са Зоћом је још увек држало. Преноћишта нигде а обишли смо већ трећи круг… и онда, чегбре, па нећете ви мене зајебавати, имам само 160км до куће. Ај једну кафу и на друм.

eos_3262520140830_22_26_54

(велика)

Кафа је испала доказ да у ствари нема сврхе путовати. Иста таква, пред истим таквим кафићем, са истим соком на ком пише “боровница” а више од две трећине је грожђе, са истом полумрзовољном келнерицом и истим намештајем, може да се попије на још двадесет места на том истом сокаку, или у било ком граду у Европи. Једино што се променило од времена кад су Саја и Гаја певали “сви ми градови изгледају исто / биоскопи и фабрике” је што више нема ни биоскопа ни фабрика (мада, руку на срце, Аранђеловац и даље пуни боце и сече мермер, ал’ то је ван града) него је нешто друго свуда исто.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: плаћаона”

Biografija čini čoveka

Big birds fying across he sky
Throwing shadows on our eyes
Leave us
Helpless

Zamislite to: čovek se rodi, bavi se, čini. U nekom trenutku se okrene iza sebe, obično jer mu traže da rezimira svoje trajanje. Ono što u tom trenutku čovek učini, način na koji sebe kompresuje u prostor oivičen formatom praznog papira, njegova je esencija, pa šta god to značilo.

Nešto iskusniji, ako razumete ovu igru reči, čitaoci muškog pola će se možda (sic!) setiti da su prvo suočavanje sa ovim problemom doživeli na regrutaciji. Naime, tamo se očekivalo da se u pismenoj formi odgovori na dva bezobrazna pitanja: 1) Ko sam ja i 2) Šta bih želeo da budem. Tačan odgovor na prvo pitanje je, svakako, ime i prezime, a na drugo će posao završiti bilo šta iz palete zanimanja Fonda za zapošljavanje. Međutim, jedno je vojska, a sasvim drugo stvaran život – što valjda znaju svi osim vojske.

Sada je vreme da konačno izgovorim šta sam naumio – ali, ipak, da pustim jednu razbistravajuću muziku:

Nastavite sa čitanjem… “Biografija čini čoveka”

Slatkorečiva

I muzika može da bude slatkorečiva, poput neke žene.

Ima jedna ploča koja mi je neverovatno draga, što bi ono rekli, iz istorijskih razloga. Danas taj album – i uopšte, tu grupu – više ne slušam, jer sam otišao dalje. Ali i danas ostajem toliko fasciniran ovim produkcijskim galimatijasom da ne mogu da se oduprem, poput nekog drogiranog lezilebovića, povremenom odvođenju u high ovom muzikom. Slušaj ovo.

Ako sam dobro rastumačio logaritamske tablice, ovde nedostaju samo dva elementa: uskršnja zvona katedrale Svetog Petra u Rimu i jerihonske trube.

Nastavite sa čitanjem… “Slatkorečiva”

Једна од пре: оџак ипо

Добро, видели смо Гимназију, видели пијацу, споменик на обали, до Шумарица ћемо касније, него ајде шта још има близу. Наравно, онај део историје кога се већ најмање сећамо.

Наиме, има (или нема ал као да има, или обратно) тзв. индустрија, коју је већ сад мало теже објаснити деци, да је то нешто што смо и ми умели да радимо а не само Кинези. Дакле, Зоћа нас је одвео преко реке до старе Тополивнице, касније Завода Црвена Застава.

eos_3260420140830_13_03_12q

(широка)

Јесте, вратио сам се својој дрози страсти ка синемаскрпу, напросто нисам одолео ширини призора. Не знам да ли овде има седамнаест или преко двадесет снимака, фоткалицу сам окренуо усправно, пазио на висину и збрљачио само једну ствар.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оџак ипо”

Mladenović, Divljan i Štulić zaslužuju poštovanje

I feel like I owe it to someone

Da se mi razumemo, pre svega: nisam ljubitelj muzike EKV-a. Prvi put sam se susreo sa njihovim radom uz spot za pesmu Oči boje meda, koji sam kao klinac prvi put video u okviru tadašnje emisije o rok muzici, one sa belom sobom u kojoj su članovi bendova skakali na plejbek, znaće gazda Peackok kako se zvala. Pesma mi se nije dopala. Tako je ostalo do danas, pri čemu sada znam i zašto ne volim ni nju ni ostatak EKV-ovog opusa: pre svega, nisam ljubitelj refleksivne poezije, više sam parolni tip. Takođe, nisam ljubitelj izmenjenih stanja izmenjene svesti, dakle svih tih kafana, droza raznih i ostalih alkohola.

E, tako. Pošto smo se razumeli, hajde sada da bistimo detalje:

Nastavite sa čitanjem… “Mladenović, Divljan i Štulić zaslužuju poštovanje”

Pesak

Gledajući razne reklamne filmove o Dubaiju, primetićete da većinom Sunce sija, da je nebo većinom plavo, kao i more, da se pustinja romantično prostire ka Saudiji, i da je pesak tu, u pozadini, jer, ipak je ovo Arabija. U nekoliko kadrova ćete videti i kako to izgleda kad pesak poleti. Ona scena jurnjave iz Mission Impossible jeste geografski nemoguća, ali je zato meteorološki vrlo verovatna. Već smo potvrdili više puta da jako dobro znamo šta jedemo, te će vas pri dolasku ubrzo dočekati Nj. V. Pesak. Koji je svuda. Mislim: svuda. Tu je i ako šetate po panoramama Dubaija. Nezaobilazan i sveprisutan.

Pogled iz ofisa

Lepo krcka pod zubima. I, zato!

Nastavite sa čitanjem… “Pesak”

Stara, dobra vremena

Šezdesete su sa Stephena Stillsa bile poprilično traumatične godine. Čitajući njegovu biografiju, ne mogu da se otmem utisku da u to vreme i nije jasno znao šta radi – višak energije i strast za muzikom su nadjačavali sve ostale njegove porive.

Iako ga je sviranju gitare učio lično Jimi Hendrix, stvari se nisu odvijale očekivanim tokom.

Nastavite sa čitanjem… “Stara, dobra vremena”

Једна од пре: крагујевачка пијаца

Пијаца још није добацила до бицикла, да има три рода (бицикли, бицикла, бицикло). Има само два (пијац, пијаца), а пошто не знам који важи у Крагујевцу, оставио сам га по своме, у женском роду.

Кад се фотка пијаца, сви некако очекују неки бизаран детаљ – две бабе се чупају за косу, неки јадник продаје цигарете, неки мафијаш броји паре, смрзнута девојчица босонога продаје шибице… Немам ту навику. На пијаци има за сваког по нешто, па ето и за мене.

eos_3255820140830_11_46_50

(велика)

Као што рекох јуче, привлаче ме та места где се нешто уздиже у позадини, ваљда зато што су овде ретка, и што ми делују некако ушушкано. Презнојавамо се и све нешто биркамо, кад ладовину кад промају, шта се већ да ухватити. Након посете музеју и мимохода уз Гимназију, пролазимо поред пијаце. Време на овом снимку је 11:46, летњи дан у подне, звезда упекла, само ми још ушушкано фали.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: крагујевачка пијаца”