Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav jednom od najznačajnijih i najuticajnijih muzičara svih vremena.
Za svakoga ko je bio u New Orleansu važi da se vratio u ostatak sveta sa vrlo pomešanim osećanjima. Štaviše, mnogi su tvrdili da im je srce ostalo tamo. Kako i ne bi: taj grad i njegove stanovnike teško je definisati, jer lična iskustva govore da je reč o posebnoj dimenziji stvarnosti koja se ne da prepričati. Zato ni muziku koja se tamo svira ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep. Na kraju krajeva, to nije ni bitno, jer građani New Orleansa imaju čudnu naviku – čim počne da pada mrak, hvataju se instrumenata i počinju da se vesele uz najrazličitije vrste muzike koje se mogu zamisliti. Tako slučajni namernik odmah stekne utisak da u New Orleansu svako svira poneki instrument.
Више пута ми се десило, док сам бирао фотку за овде, да неку изоставим јер је снимљена кад и нека већ објављена. Што је неправда: надахнуће кад наиђе, не бира. Две недеље ништа, а онда пет комада за сат.
Дакле, ова фотка је снимљена два минута након претходне, вероватно мање од двеста метара даље. На коју страну? Па, низбрдо.
Брзо сам схватио шта ме то привукло да шкљоцнем овај сокак. Падина у даљини. По Банату може свашта да се нађе, али да се сними овако низ улицу и да се ем виде кровови даљих кућа виђени одозго, ем да иза и изнад последњих кућа има још нечег осим неба, е то нема. Можда у Вршцу, ово друго.
Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry
Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.
Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.
Kada je 1982. godine grupa ABBA prestala sa radom, članovi grupe su mogli na miru da sednu i prebroje parice koje su zaradili. Ako objavljeni podaci ne lažu, prodali su preko 350 miliona nosača zvuka širom sveta i postavili rekord koji teško da će ikada biti nadmašen. Prost račun, na plajvaz, kaže da ako su imali makar po dolar zarade od svakog prodatog primerka, pa podeljeno bratski na četiri dela, onda znači da slobodno može da se ide u zasluženu penziju.
No, kako da dobrovoljno ideš u penziju ako u to vreme imaš tek trideset i neku godinu?
После те кафе, кренемо полако ка Зоћи. Успут је звао да провери јесмо ли устали, па смо тако знали да је устао и он. Ето, измислиш себи викенд а завршиш у клубу раноранилаца.
Није то далеко, у нашим мерама изађе четр ћошка, ал’ је низбрдо па изгледа још краће. Узбрдо је тешко, низбрдо је незгодно. Ал’ нисмо баш задрти равноземци, умели смо да се навикнемо и на то. Но се трудимо да идемо спорије, врућина већ почиње. Полако, уз зверање. И онда приметим свашта око себе.
Rejoice, rejoice, we have no choice but
To carry on
U svojoj knjizi Ovaj svet može da bude bolji inkriminisani Janis Varufakis piše sledeće reči:
Mnogi će ti reći da tvoj otac ne zna šta govori. Da je ekonomija, ekonomska teorija – nauka. (…) Da ona (…) kombinuje matematiku, statistiku i logiku kako bi naučno sprovodila analiza socijalno-ekonomskih fenomena. Besmislice! Ekonomija možda primenjuje matematičkle modele i statistički metod, ali više liči na astrologiju nego na astronomiju. Ekonomija ne može da funkcioniše na takav [naučni] način (…) Nažalost, mnoge moje kolege ekonomisti, većina njih, opredeljuju se za to da se prave da su naučnici i na taj način završavaju tako da što više podsećaju na astrologe, eventualno na teologe koji pokreću matematičke dokaze o postojanju Boga, na crkvene moćnike koji ulažu u neznanje i sujeverje onih što žive u stanju zabrinutosti za sopstveni opstanak i u strahu od onoga šta će biti sutra.
E, sada ćemo da vidimo šta ćemo sa ovim rečima, ali pre toga mora da se desi kakva muzika:
You want love
But it’s never deep enough
You want life
But it’s never long enough
You want peace
Like it’s something you can buy
You want time
But you’re content to watch it fly
Ova pesma me je dirnula baš tamo gde ne treba i podsetila na davnu epizodu sa gospođom B. koja se završila rečima: “Super mi je sa tobom, ali ne želim tako da provedem ostatak svog života.”
Те тако некако решим да опајем прашину са ове серије… и натрчи ми под рндалицу нешто из оне кафанске. Еј бре, коњу, кажем себи, па том си приликом нашкљоцао онолико, и мора да си нешто од тога паркирао за…
Пази, јесам. Дакле, наредних неколико ће бити о том боравку у Крагујевцу, последњег августовског викенда 2014. Хронолошки, прво дође ово:
Сам се себи чудим што сам изабрао фотку снимљену у стерилном амбијенту пред дућаном, кутијом сивом, безличном и истом као и пет милиона других сивих кутија. Али…
