Da li sam se navrzao čoveku? Jesam. Da li se on navrzao nama? Jeste.
– Ne znam šta da radim. Glas mi je slab. Slab. Ako bih dobio mesto u toj biblioteci, to bi me opet vratilo na vrh. Ali taj… taj tamo šef biblioteke mi ga neće dati.
– Kako se zove?
– Miro. Neće mi ga dati. Kaže da nemam šanse. Glavni karakter je tip kao ja. Ne bih čak ni morao da ga glumim. Kume, ne znam šta da radim.
– Možeš li da se ponašaš kao muško! Šta je tebi? Postao si vojvođanski pederčić koji cmizdri poput žene? Smešno. Provodiš li vreme sa porodicom?
– Naravno.
– Dobro. Jer čovek koji to ne radi, nikada i ne može da bude pravi muškarac. Odmaraj se. A za mesec dana, vojvođanska zverka će ti dati šta želiš.
– To je prekasno. Dele biblioteke sledeće nedelje.
– Daću mu ponudu koju neće moći da odbije.
– Šalje me prijatelj Andreja Fajgelja. Taj prijatelj nudi beskrajno prijateljstvo g-dinu Miru, ako bi nam g-din Miro učinio uslugu. Dajte Fajgelju mesto u toj novoj biblioteci koju uskoro počinjete da uništavate.
– A kakvu bi to uslugu vaš prijatelj učinio g-dinu Miru?
– Mogao bi da sredi da vaši problemi sa Brankicom Stanković nestanu. Isto tako, jedna vaša velika zvezda prešla je sa NSPM na SPS.
– To vi pokušavate da me uplašite? Slušaj ti mene, ljigavi kurvin sine! Da se odmah razumemo. Andrej Fajgelj nikad neće dobiti tu ulogu!
– Ja sam advokat. Nisam vam pretio. Imam posebnu praksu. Imam samo jednog klijenta. Čekaću vaš poziv.
– Proveri ga.
– Zašto nisi rekao da radiš za Bećkovića? Mislio sam da si ti neki jeftini prevarant kojeg je Fajgelj poslao.
– Ime mu koristim jedino ako je nuždno.
– A sad ćeš da vidiš nešto zaista divno. Ti znaš da ceniš lepotu, zar ne? 800.000 evra dnevno za Kosovsku Mitrovicu. Kladim se da ni ruski carevi nisu toliko plaćali za jednu mitrovicu. Iako ne mislim s njom da idem na izbore. Služiće mi samo za rasplod.
– Bećković je Andrejev kum.
– Poštujem to. Reci mu da traži bilo šta. Ali ovu uslugu mu ne mogu učiniti. Andrej Fajgelj neće nikad dobiti to mesto. Isteraću ga iz ovog posla, a reći ću ti i zašto. Andrej Fajgelj je upropastio jednu od mojih najdragocenijih štićenica. Pet godina smo je pripremali. Uništavali fasade, zanemarivali. Zaradio sam stotine hiljada dolara dok su svi na nju zaboravili. Dopusti da budem još otvoreniji. Da ti pokažem da nisam tvrdoga srca, da nije sve u novcu. Ona je bila predivna. Bila je stara i oronula! Imala je ploču sa najboljim natpisom koju sam video u životu, a video sam ih poprilično. A onda se pojavio Andrej s onom njegovom ćirilicom i zatvaranjem izložbe. I ona je postala poznata. Sve je učinio da bih ja ispao smešan! A čovek na mom položaju ne može da dozvoli da ispada smešan! Zato se gubi odavde! A ako tvoj šef pokuša s grubostima, poruči mu da ja nisam premijer. Da, čuo sam ja za tu priču.
– Hvala vam na večeri i vrlo lepom druženju. Još ako bi mogli da me odvezete autom na aerodrom. G-din Bećković insistira da odmah čuje loše vesti.
Rano je jutro na porodičnom imanju Vuksanovića. Miro leži u velikom, luksuznom krevetu. Svuda oko njega je svilena posteljina. On otvara oči. Spori i duboki basovi muzike zagušuju prostor. Mirove zenice se šire. Visoki tonovi oštro paraju vazduh. Niz Mirovu slepoočnicu se sliva kap znoja. Naglo seda. Izbezumljeno gleda po krevetu. Razbacuje posteljinu.
– Aaaa! Aaaa! Aaaa! Aaaa! Aaaa! Aaaa! Aaaa! – Mirov glas odjekuje kroz hodnike.
Užas vlada na porodičnom imanju Vuksanovića. U Mirovom krevetu nema ničega.