Utovar nedeljom, 29. novembar

Volite li slikovnice? Slikovnice su prava stvar. Svašta čovek nauči iz njih.

Konotacije današnjeg datuma još uvek vibriraju u sinapsama onog dela naroda koji ne razume kakva je razlika između horde i nacije. Štaviše, i dan danas da uhvatite nekog starijeg od 40 godina i pitate ga koje godine je proglašena republika, on će vam reći da je to bilo 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a ne 29. novembra 1945. godine u Beogradu. Tako je možda moralo biti: valjalo je tih posleratnih godina istovremeno opismeniti onaj deo naroda kojem nije bilo stalo da razume značaj postojanja nacije i još im utuviti da istorija ne pamti ništa drugo osim jednopartijskog sistema, orijentisanog na san o komunizmu, i revolucije koja je rešavala samo pitanja eliminacije okupatora. A to što je zapad uslovio pomoć Titu odlaganjem rasprave o državnom uređenju za period posle rata možda je čak i ubrzalo proces eliminacije neistomišljenika, bez suđenja, što je bilo prikladno prikriveno poštenom raspodelom budućeg ličnog mišljenja u kojem ti neistomišljenici nisu nikada ni postojali.

Ostao je neki čudni eho koji je u ljudima izazivao nelagodu. Bila je potrebna jača vibracija: agrarna reforma i samoupravljanje su završili posao. A opametio se čak i Krleža, koji je svojim govorom u Ljubljani efikasno ukinuo sposobnost koherentnog mišljenja i trasirao stazu onome što se posle zvalo “poštena inteligencija”. A šta je bilo posle, sad više i nije tako važno, pogotovo ako prihvatite izgovor da je ono onda bilo jednoumlje.

E, vidite: baš u tome je zajeb. Kada je narod nesposoban da evoluira u naciju, onda je jednoumlje, po svoj prilici, jedini efikasan način održavanja sistema. Obznana ili socijalizam, svejedno, Gradiška ili Goli otok, isto se hvata. I niko od vas nije tražio da volite jedno ili drugo od ta dva rešenja, već samo da funkcionišete u okviru onog sistema u kojem imate baksuz da živite.

Ali bilo bi lepo kada biste makar na trenutak prepoznali da je čak i jednoumlje bolje od bezumlja.

A ako ste upravo zaustili da pitate u čemu je razlika, reći ćemo vam i to: u jednoumlju ima da radite ono šta vam se kaže. U bezumlju nemate šta da radite.

U međuvremenu, prdačina sa hidžabom nam je osvežila život početkom nedelje:

Malo je tužno to što su mnogi potrošili silnu energiju, vreme i tastature da nam objasne kako smo mi sad osramoćeni – jer, bože moj, do sad smo u svom predstavljanju svetu bili dostojanstveni – i pritom dali smernicu onima koji pamte. Elem, pamćenje je za gubitnike (engrpski: za luzere), nego se valja zabavljati najnovijim informacijama, a one stare od pre pet dana je uputno zaboraviti. Najzad, bolje je gledati i Maju u hidžabu nego tragove masakra u Parizu (kakvog masakra? kakvom parizu?) i smejati se dovitljivim montažama raznih priučenih fotošopljavača; a Kad Toma Krne Tri Žvale Štovanoj Susjedi, to nije ni zabavno ni smešno ni… To nije ništa, jer nema poente. Sad, radost su nam malo pomele vesti sa granice Sirije i Turske, te avion je prešao granicu, te avion nije prešao granicu, te biće Treći sveCki rat, te neće biti Treći sveCki rat, te videćete vi sad kad Car Vladimir zavrne slavinu, te nećete videti ništa, te bruka miljenko, te oće piki, te neće piki…

Uto će se naći neki preostali pripadnik poštene inteligencije, od one vrste što oko sebe seje optimizam, da nam objasni kako je hidžab bolji od burke. I dok dlanom o dlan, mi namah zaboravimo šta je Maja radila, a Maja zadovoljno protrlja svoje dlanove, bolje od svih znajući da ne postoje ni dobra reputacija ni loša reputacija. Postoje samo reputacija i zaborav. A valja na vreme uhvatiti startnu poziciju za vašarsku šatru, jer od te pozicije zavisi zarada na vašaru.

Na kraju, po običaju, ispašćemo budale an pasan. O, jebote: sve ćemo učiniti samo da nađemo neko opravdanje umesto da gledamo svoja posla. To jest, da radimo. To jest, da prestanemo da čekamo da se nešto desi, nego da preuzmemo svoju sudbinu u svoje ruke. A to bi valjalo učiniti pre nego što se neki vešti trgovac magarcima iz predgrađa Dohe seti da preusmeri višak svog kapitala na preuzimanje teretnog drumskog saobraćaja u Srbiji ili, možda, na motele kraj autoputa, onog jednog što imamo.

Savet Alana Forda:

Ili kupi kristalnu kuglu i svileni turban i bavi se predviđanjima kao čovek ili začepi taj šupak ispod nosa. Nemoj da pričaš gluposti, bez obzira na to ko ti je naložio da to uradiš. Ovaj savet nije besplatan, ali pošaljite SMS na 1003 i u redu je.

Da, znamo da vam je zaista teško da i nedeljom angažujete protoplazmu između ušiju, ali vas molimo da to učinite kako biste mogli da sa razumevanjem pročitate sledeći tekst, koliko god bio kopirajterski pretovar (izvor je poznat): Savremeno školovanje podanika.

…Poslednja, ali ne i najmanje važna funkcija je ona propedeutička: „Društveni sistem na koji ova pravila upozoravaju zahtevaće elitnu grupu čuvara. U tu će svrhu mali deo dece potajno biti podučen kako da upravlja ovim neprekidnim projektom, kako da nadgleda i kontroliše populaciju koja je namerno zatupljena i oslabljena da bi vlast mogla neometano da ide dalje i da korporacijama nikad ne bi nedostajalo poslušne radne snage“. Zvuči poznato? Zvuči vrlo poznato.

Istina je da autor knjige o kojoj je reč u članku govori o američkom obrazovnom sistemu, ali do danas je svaka razlika ubijena: na Balkanu se danas obeležavaju čak i američki trgovački praznici i sprovode razne prakse iz nekadašnje američke srednje klase. A srednje klase ni od korova.

Poenta je uvek ista: hoćete li dozvoliti da vaše dete postane mediokritet samo zato da bi vama bilo lakše?

Važna vest za svakog ko često razmišlja o fotografiji kao autor, poštovalac ili ovisnik o oslikavanju sveta svetlom: pre dve nedelje, počeo je sa radom portal fotorepublika.com.

Osnovna ideja ovog sajta je u tome da imate na raspolaganju mesto na kojem možete izložiti svoje foto-radove i tako ih uporediti sa drugima. U pozitivnoj atmosferi koja je tamo odmah nastala, drugi mogu da ocenjuju i komentarišu vaše radove, a to možete i vi da radite. Pošto je nekim ljudima teško da se obuzdaju, a FotoRepublika više ceni kvalitet od kvantiteta, postavljeno je ograničenje od tri fotke u periodu od 24 sata, koje se pokazalo kao korisno, a nikome ozbiljnom nije zasmetalo – naprotiv. Najbolje od svega: ovaj portal se razvija pred vama iz dana u dan i očigledno je da ide u smeru nečeg jako dobrog.

Ako se prepoznajete kao bilo ko iz prve rečenice, svratite na FotoRepubliku, a ako verujete da kontakt sa drugim fotografima može i vas da učini boljim fotografom (kao što u to veruje većina već aktivnih članova na portalu), pridružite se. Šef je već tamo, ima šanse da će se uskoro aktivirati još neki Samuraji, a pronaći ćete i neke naše stare znance.

– Ajoj bolan Mujo, što sam čuo vic, ispričala mi tvoja Fata!…
– A đe s’ ti viđeo moju Fatu? Nije mi rekla da te viđela! Šta ti ima da se viđaš sa njom?
– Ma stani der, bolan, sreli smo se u autobusu kad smo jutros išli na pos’o… Bolan, kakav vic. čekaj da čuješ, pa kad sam ga čuo, toliko sam se smij’o da sam umalo s kreveta pao!

Ups!

I tako, hoćete da smestite mačora, da ga uvalite nekoj dobroj duši mekog srca. I krenete da slažete reklamu kako je ovakav i onakav. Postoji, međutim, i tzv. račun bez krčmara.

I šta kažete? Ne pratite više fudbal, nije vam zanimljivo to kalkulantsko pretvaranje da je igračima stalo do igre? Eh, nema više romantike… ili ima?

Za vreme školskog časa, Perica se zagledao u učiteljicu i ne skida pogled sa nje. Nakon nekog vremena, učiteljica mu priđe:

– A zašto ti mene tako gledaš?
– Učiteljice, ja vas volim!
– Ali Perice, ja ne volim malu decu.
– Pazićemo, učiteljice, pazićemo!

Ako ste bili nepažljivi, propustili ste. Ali niste vi zbog toga krivi, nego, eto, previše je svega na sve strane i ode dan prebrzo. Ne mo’š stići pa da si ‘tica, što bi rekao onaj diletant.

Uglavnom, ako ste ostali poslednja osoba na svetu (ili barem u svojoj ulici) koja još nije videla stranicu sa stotinu neobičnih fotografija koje na prvi pogled izgledaju kao fotomontaže, ali nisu – preporučujemo vam da potrošite petnaestak minuta na taj sadržaj. Sad, kad malo bolje razmisliš, to ispada tek devet sekundi po slici, što možda i nije dovoljno (osim za površno konzumiranje), ali to je nelka druga tema i njome ćemo se baviti kada vi budete raspoloženi za filozofske debate o efemernosti pravog i plitkosti modernog znanja.

Nikad ne potcenite radni kapacitet molera koji se potpuno unese u svoj posao.

I tako, velite, mnogo stresa vas pritiska, ne znate šta od sebe da radite, nemate ideju kako da se malo smirite? Postoji rešenje: bacite sliku sledećeg video-zapisa preko celog ekrana i gledajte u nju dok ne završi (da, dobro vidite: traje dva sata).

Je l’ tako da je pomoglo?

Q: Kako Lala prelazi sa letnjeg računanja vremena na zimsko?

A: Pređe sa punjene paprike na sarmu.
(Pretnja: svaki pokušaj poređenja sa nekim jelima sa TV kanala 24kitchen smatraćemo zlonamernim.)

Nikad ne potcenjuj potrebu da se iznenada upustiš u bespoštednu borbu na život i smrt.

Nikad, ali nikad nemoj da potceniš značaj turske sile u svakom vojevanju.

Ako imate pamćenje kao zlatna ribica, onda vam je svejedno. Mi ostali još uvek pamtimo 29. novembar kao praznik mesa, pogotovo onaj deo naše ekipe koji živi, radi i gleda svoja posla u poljoprivredno-industrijskim krajevima. Tamo su svi radili po nekim preduzećima, a imali nešto okućnice ili neku njivicu, pa je bilo dovoljno kukuruza da se uhrani par tovljenika taman do pred zimu, kad je valjano da se spreme salamura i sušara.

Sve u svemu, prvi dan u kompleksnom kalendarsko-matematičkom modelu popularno nazvanom “dvajezdeveti” uobičajeno je započinjao u rano jutro, pre svitanja, rakijicom (ili dve), kaficu ćemo posle, dok mali oprlji i opere svinje nakon što ih bubnemo… Završava se pred mrak, gozbom na kojoj su obavezni kisela čorba, sveže ispečeno meso i kiflice sa salom. E, šta je bilo između, tokom dana, ima previše da se priča, ko će to sad…

Stari koji su odavno otišli na Neko Bolje Mesto upozoravali su na to da nekad nije postojao dvajezdeveti, nego je svako sebi određivao prikladan dan početkom zime za disnator (AKA disznotor mađ. svinjska daća). Nije se tu gledalo ni na vikende, jer od prolećne setve do jesenje berbe vikend ne postoji, a cela zima je jedan duuuugački vikend, silom prilika. Pa se pazilo kad ko ima disnator, da se ne poklopi, nego da se pripomogne komšiji, pa će on da uzvrati. Nego, taj dvajezdeveti je izazvao uravnilovku, da baš ne kažemo “sinhronicitet”, jer skoro cela ulica istog dana organizuje svinjsku daću, pa je zbog toga utrnuo stari običaj da se prvim komšijama (i onima preko puta, dakako) odnese tanjir čvaraka i, ako pretekne, parče majuške ili krvavice (ko šta više voli da napravi).

Nego, baš nam je Šef neki dan pričao: beše jedna ekipa u Kikindi, snimio ih Bora Otić za ono svoje “5kazanje” – rano ujutru zakolju svinju od 150 kila i do večeri je pojedu. Ostanu samo kanta masti i jedna gigantska švargla (5-7 kg), koja će do idućeg vikenda da primi dva laka dima, pre nego što i ona bude pojedena u toku jedne sesije. E, to je rock’n’roll!

I kako god okreneš, veselo. Zima kuca na vrata, vreme je da počnete da jedete malo jaču hranu. Prijatan ručak vam želimo – i upamtite, pošto dolazi i to: post nije odricanje od jela, već odricanje od budalastog ponašanja. A gde ćeš budalastije ponašanje od odricanja od jela.