Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa ima za vas poslednju reč pre promene kalendarske celine. A pošto smo mi jevanđelisti postmodernog izraza, učinićemo to na način koji će vam sigurno privući pažnju.
Da ne bismo dvaput govorili, poslužićemo se funkcijom koja omogućava prenošenje sadržaja iz drugog izvora (što je takođe u skladu sa postmodernim shvatanjem interneta kao celine):
Poslednja fotografija u ovoj rubrici za 2015. godinu. Za nju Zoran kaže:
Дуго нисам ни знао да је ово у ствари рокенрол. Јер је измицао оној дефиницији рока као уметности побуне – штавише, у оним раним годинама, могао се чути на сто места где прави рок нису пуштали ни у предсобље. Јер је у суштини неутралан.
Нема става док се не пусти глас. Овако, ћутке, може се свашта, и да се направи поприлично иновативна музика ван тадашњих шаблона. Ево, “Сенке” из 1960.
Не, ово није музика за истоимени филм из 1954, него је, ахем, рађена по мотивима тог филма (што схватите како хоћете, није ни мени јасно).
Nastavljamo sa retrospektivom fotografija Zorana Kokanovića. O današnjem prilogu on kaže:
Ove sedmice predstavljamo fotografski portfolio Zorana Kokanovića. O sebi on ukratko kaže:
I wanna tell you a story
Every man oughta know
If you want a little lovin’
You gotta start real slow
She’s gonna love you tonight now
If you just treat her right now
Iz priloženih stihova jasno je o čemu se u pesmi radi. Klasika. 
Poslednji utovar ove godine. Šta biste više voleli: da budemo patetični ili džangrizavi? Možda malo prepotencije? A da krenemo da vas vređamo? Ne, ništa od toga, uprkos tome što nas poneki zalutali posetilac kvalifikuje baš tako. Neki ljudi su definitivno disleksični između redova. Mi zbog toga nemamo pravo da se ljutimo na njih. Nadamo se – pomalo naivno, ali uvek iskreno – da će dobro u njima ipak pobediti.
Dok srljamo u bolju budućnost, neki se ushićuju pronalaženjem pande, podsećajući usput sve oko sebe kako su te i te novine napisale da je za taj poduhvat sposobno samo 1% ljudi.
U slučaju da ne možete da pronađete nikog iz populacije od 99% ljudi koji ne mogu da vide pandu, verovatno ste sad vrlo zbunjeni. Zamislite tek koliko su ti siroti ljudi nesrećni: oni ne mogu da pronađu pandu, a njih ne može da pronađe niko… Nije ni čudo što nam se civilizacija raspada: tradicionalne norme su se već raspale, nema ko da kalibriše nove okvire ponašanja, bitno nam je samo da dokažemo kako smo elita bar u nečemu i u tom procesu ne biramo sredstva (koliko god ta diploma koštala).
Kako se to reflektuje na stvarnost (na primer, na dovoljnost zarade za pokrivanje svih troškova života), to nam nije baš sasvim jasno. Ali, palo nam je na pamet da bi bilo moguće namamiti nekog iz one populacije Nevidljivih. Evo jedne prikladne slike.
Elem: nađi pandu.
Uputstvo za korišćenje: podmetnite sliku kandidatu za Nevidljivog, na udaljenost od 15-30 cm od vrha nosa. Ako kaže da je našao pandu na slici, recite mu da laže i sačekajte reakciju. Ako se pobuni protiv vaše kvalifikacije da je lažov, predložite ga za ministra. Ako slegne ramenima, to znači da zaista vidi pandu i svejedno mu je šta vi mislite. Ako počne da plače, to znači da zaista laže. A znači i to da ste najzad, teškom mukom i velikim radom, uspeli da pronađete pripadnika 99% onih koji pandu ne vide.
Međutim, ovde postoji jedan silni problem za koji rešenje još uvek nije poznato. Elem, ova specifikacija metode za otkrivanje Nevidljivih ne predviđa šta treba činiti ako kandidat izjavi da pandu ne vidi. Reč je o tome da slučaj takve izjave još nije zabeležen (barem u Srbiji, to jest), pa neki davno napisani predlozi za tretman Nevidljivih nisu dokazani u praksi. Zbog toga smo prinuđeni da zaobiđemo opisivanje svih tih metoda, jer nam ionako ne biste verovali.
Dakle, otkrili ste Nevidljivog. I šta sad sa njim? E, to je veoma posebno pitanje…
