Дуго нисам ни знао да је ово у ствари рокенрол. Јер је измицао оној дефиницији рока као уметности побуне – штавише, у оним раним годинама, могао се чути на сто места где прави рок нису пуштали ни у предсобље. Јер је у суштини неутралан.
Нема става док се не пусти глас. Овако, ћутке, може се свашта, и да се направи поприлично иновативна музика ван тадашњих шаблона. Ево, “Сенке” из 1960.
Не, ово није музика за истоимени филм из 1954, него је, ахем, рађена по мотивима тог филма (што схватите како хоћете, није ни мени јасно).
Песма (ако се тако може звати нешто што се не пева) је била веома популарна тада. Била је пет недеља на топ листи, а преко баре је исто била популарна, али у верзији данског гитаристе Јергена Ингмана. Чула се доста и код нас, јер рок још није био нешто много оцрњен, него онако заједно са свом том декадентном западном музиком. Свеједно, сећам се да сам баш у то време гледао неку музичку комедију са Клифом и дружином, у редовном самоуправном биоскопском програму. Инструменталци су, међутим, допирали још даље – били су идеална музичка пратња за смешне видео снимке којима су попуњавали време између емисија на тадашњем једином каналу. То је довело до тога да ем нисмо чули шта певају, ем их нисмо никад ни видели (стварно, Шедоузе сам први пут видео малопре, јурећи по Цевки у потрази за овим снимком).
Иако се Хенк Марвин и Клиф Ричард нису касније прославили као неки револуционари – били су и остали шлагераши, можда најбоље упамћени представници ере пре Битлса, ипак се овде осећа да се нешто крчка, да се спрема неки преврат. Јер овде се експериментише – пре свега, излет у имагинарни свет (како мали Ђокица замишља музику) америчких Американаца, познатијих под партизанским именом Индијанци, им је дао изговор да измисле откачен ритам, који се дотле није дао чути у нормалној поп музици. Оне бубњеве, који би требало да су апашки, свира Клиф (кад већ нема шта да пева) а у ствари су неки кинески бубњеви.
Такође се ту спомиње и неки посебан италијански резонатор, некаква кутија за одјек (е, 1960. је то, још није било сто педала за гитару) с којом Џо Браун није знао шта би па је дао Хенку.
Не знам да ли су имали онај осећај који је покојни Влада Дивљан описао са “имаш двадесет и нешто година и тачно знаш да сад радиш највећу ствар у свом животу, а да ће све после тога бити мање”, али тако је испало. И сами они, касније, рекоше да би, ако треба да извуку нешто по чему би хтели да се памти карактеристични звук Шедоуза, изабрали баш “Апаше”.
Тако је почело. Ако ово није баш рођење инструменталног рока – мора да га је било и пре – јесте родоначелник овог жанра, који баш не умем да опишем, него ћу гледати да ископам још који пример наредних дана.
Komentari su onemogućeni.