Начело истовремености делује равномерно и на пре и на после, јер се та два онда слабо и разликују. Дакле не знамо ко је први почео, ал’ испало је да сад морам и фотку за петак. Тј није да морам, ал’ није ми тешко. Тешко је одабрати.
Пошто (пото, пошто? бесплатно) сам већ пробрао од својих неколико хиљада годишње неки ужи избор од једва хиљаду за ако затреба за негде, кренем кроз тај теснац да… нађем још једну мутну воду. Пошто су и Багер и Клајнову бару већ затрпали, то у Зрењанину значи Бегеј. Или макар бивши Бегеј.
(велика)
Сад само да објасним зашто (ако знам зашто) баш ова.
Зато што има мутну воду, све боје ноћи и безвезну композицију, и што је једна од тих бе страна, фотки које се не угурају нигде јер већ смо имали то. А имали смо то све већ, и то са овог истог места (лево одавде је Мали мост; сто метара десно је дрво из зида, још сто кућа без крова, иза леђа десно је онај Дом где је онај деран од прекјуче попио пиво.
Имали смо и ноћних снимака из краја, са све Малим мостом и кривим сокацима, и оним паркингом десно где је река затрпана па је баш баш бивша (ово воде што се види је језеро, девојачко река).
Да се направи онако гугаона мапа са оним црвеним наопако капима што изигравају прибадаче, овај крај би био скроз покривен. Па зашто онда опет?
Па кад не могу да одолим. Јер – оволико различитог светла не би могло да се накупи све и да је неког договора било. Паркинг хотела, натријумско наранџаста (ваљда, сад сам читао код Гибсона да би то требало да је од натријума, ил’ сам нешто погрешно углавио). Зеленкасти рефлектор над теретним улазом у хотел, одсијава на зграду Гимназије и Економске. У самој школи, прозори углавном у чистом неону (као и овај, на платоу испред Дома, што осветљава јелку у првом плану). Нешто плавкасто из неких хотелских соба, нешто црвенкасто из других. Пар обичних аутомобилских светала и жуто на таксију. Два скоро црвена на крајичку стамбене зграде у главном соокаку.
Онда, дубина. Јелка скроз напред. Па коловоз и стаза уз језеро, па вода, па наспрамна обала са исто таквим коловозом, па бетонске керефеке на паркингу, па сам паркинг, па помоћна зграда хотела, сам хотел и школа, оно парче зграде и још и црно небо (е, најзад, увек ми пробије нешто).
Композицијски, требало би да је све цакум пакум, има дубину, нешто се сигурно налази у златном пресеку или ту негде, има неки распоред тамног и светлог… осим што свега тога има вишка. И што поглед треба да иде с десна у лево, од јелке ка дубини, или што јелка тако штрчи, или што та велика површина наспрамне обале није скроз до доле него тако, заузима скоро четвртину а не ради ништа, или што су ми утрчала по једна кола и с лева и с десна а не виде се како треба, што се једно креће а друго јок, што се ограда на ближој обали једва назире, што…
Не може се против века ипо урбанистичког муљања. Не могу да направим неку уочљиву геометрију тамо где је нема, осим да извадим нешто из овога. А онда оде амбијент. А мени је више стало до амбијента; из геометрија сам ионако имао солидан просек (једна десетка, две седмице) и не бих да кварим. Амбијент, међутим, где нађем. Иза школе и хотела, између моста и паркинга. Ниједна зграда не гледа овамо, осим подрума Дома.
Ето зато. И да се не би толико вукла међу нераспоређеним и необјављеним, као Нушићу “Сумњиво лице”.