Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Biti studijski muzičar lepo zvuči. To podrazumeva da savršeno vladaš svojim instrumentom i iz njega izvlačiš svakakve čarolije, sve na zahtev glavnog baje koji trenutno snima, ma šta da snima. Jer, on je gazda, on plaća, pa moraš da se potrudiš i da mu ponekad pročitaš misli.
Čitajući razne biografije prekaljenih asova iz studija, mnogo puta sam se zapitao da li je moralo da bude tako.
И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.
А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.
(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)
Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.