U vreme kada sam bio muzički urednik radija što ga je Šef onomad pominjao, pojavili su se i Coldplay. Svideli su mi se na prvo slušanje jer su bili strastveni i zavodljivi – u njihovoj muzici bilo je okupljeno svo pozitivno nasledstvo britanske pop/rock škole.
Nizali su hitove kao od šale, a onda su se, posle desetogodišnje uspešne karijere, potpuno pogubili.
Zbog čega se to desilo, ne bih znao da kažem. Njihov šef, kako tabloidi javljaju, ima/imao je velikih problema sa svojom, danas već bivšom suprugom, poznatom glumicom Gwyneth Paltrow. Kakvih, nije na meni da raspravljam.
Rezultat je poražavajući. Albumi Mylo Xyloto (2011) i Ghost Stories (2014) su bili potpuno nezanimljivi, od onih na kojima ne možeš da pronađeš ni jednu jedinu pesmu koje bi se sećao. Ukratko, manirizam bez jasne ideje & štancovanje. Danas sam preslušao i novi album, A Head Full of Dreams (2015) i upravo je to razlog zašto sve ovo pišem.
Kada imaju problema u životu, pametni ljudi znaju da treba stisnuti kočnicu i zaustaviti kola koja jure nizbrdo. Chris Martin, očigledno, to ne zna. Njemu je glava i dalje prepuna snova, a ovaj isprdak (ne znam kako bih bolje opisao album) ne služi mu na čast. Umesto da se uštine za obraz i prikoči, nastavio je da srlja. Tri katastrofalno loša albuma za redom ne mogu spasiti celu priču, pa bi bilo zato najbolje da završi ovu avanturu i promeni posao.
Umesto grupe za novi milenijum, Coldplay su se sveli na nešto što je teško opisati. Zato danas i sviramo pesmu koja otvara njihov prvi album. Da se podsetimo šta su mogli da budu.