Biti studijski muzičar lepo zvuči. To podrazumeva da savršeno vladaš svojim instrumentom i iz njega izvlačiš svakakve čarolije, sve na zahtev glavnog baje koji trenutno snima, ma šta da snima. Jer, on je gazda, on plaća, pa moraš da se potrudiš i da mu ponekad pročitaš misli.
Čitajući razne biografije prekaljenih asova iz studija, mnogo puta sam se zapitao da li je moralo da bude tako.
Ispostavlja se da i kada su dobijali priliku da rade nešto svoje, uglavnom nisu imali nikakav uspeh. Ne zbog toga što su snimali muziku koja je loša ili neinteresantna, već zbog izostanka bilo kakve medijske podrške dikografskih kuća. A bez toga, u svetu biznisa, prinuđen si da tavoriš i da se vratiš u studio, na beskrajno trčanje po sešnima, za nadnicu.
Malvin Ragin, poznatiji pod svojim nadimkom “Wah-Wah” Watson, jedan je od onih prepoznatljivijih i poštovanijih. Ko god da je imao bilo koji album koji je izdao Tamla Motown u rukama, na omotu je mogao da pročita njegovo ime kao člana kućnog studijskog benda The Funk Brothers koji je proizvodio matrice za velike zvezde. Tako se nekada radilo u Detroitu: kao na fabričkoj traci.
Bez doprinosa ovoga gitariste, monumentalna pesma “Papa Was a Rollin’ Stone” bi bila nešto sasvim drugo. I nisu mu samo The Temptations zahvalni na tome – njegov prepoznatljivi zvuk gitare i karakteristično fraziranje propušteno kroz “Wah Wah” pedalu prisutno je na bezbroj mesta: od Marvina Gayea & Pointer Sisters pa do Herbieja Hancocka & Stevieja Wondera. Lista muzičara sa kojima je radio je ogromna i impresivna.
Na jedinom solo albumu, Elementary (1977), pustili su ga da radi šta hoće. Domaći zadatak je uradio sasvim dobro. Današnja pesma zvuči kao da je proizašla iz najbolje kuhinje producenta Normana Withfielda i podseća na najslavnije dane soula i funka. To se dalo i očekivati od ovakvog majstora.
Zato ne treba da ga zaboravimo.