Košmar Sile

Pošto ovo nije jedan od onih tekstova koji udaraju zazubice čitaocima, da odmah izgovorim konačni zaključak: u pitanju je obično đubre, najgori nastavak serijala.

I tako, dok se u supermegafensi bioskopu Cineplex beogradskog tržnog centra Ušće čekalo tri debela dana za karte sedme epizode Ratova zvezda, samo nekoliko blokova udaljeni staronovobeogradski bioskop Fontana ugostio je mene i još devet duša zainteresovanih za upoznavanje sa novim avanturama sveta Sile i njenih svetlotamnih lutaka… pardon, heroja. Stotridesetšest minuta kasnije isteturao sam se iz bioskopa, potpuno zbunjen, sa nevericom u očima.

E sad možemo mirno da ređamo činjenice koje vode gorenapisanom zaključku. No, pre svega, muzika.

Teško sam se dvoumio da li uopšte da odem da gledam sedmu epizodu u bioskopu. Razgovarao sam sa vernom ljubom na tu temu, ukazao joj na ogromnu šansu da će se desiti ništa drugo do sistematsko kopiranje jednog do drugog do trećeg klišea stvorenih u prve tri epizode: pustinjska planeta, kafana sa neverovatnim kreaturama, ćudljivosti funkcionisanja Milenijumskog sokola i tako redom. Ona je, kao svaka prava žena, uprostila stvar i rekla da treba da se opustim i idem, u pitanju je samo film.

Nažalost, nije bila u pravu.

Buđenje sile jeste respektabilno sedma filmska epizoda svemirske opere o Sili. No, daleko od toga da su filmovi jedini izvor sadržaja koji popunjava prostor te daleke, daleke Galaksije. U međuvremenu su računarske igre donele stanja iz vremena koje ova filmska epizoda treba da predstavi. Zato su se pisci scenarija našli u nemogućoj ulozi predstavljanja filmskoj publici situacija o kojima su zagriženi fanovi, oni generatori apsurdnih padanja u nesvest na svaki tvit o Ratovima zvezda (da ne pominjem formiranje višednedeljnih premijernih redova) već znali sve. Praktično, konačni scenario je zamišljen tako da odgovori na sledeće zahteve:

  1. Upoznati gledaoce sa novim herojima, bilo pozitivni ili negativni,
  2. Objasniti šta se desilo sa starim junacima (pozivitivnim, negativne je Lukas istrebio),
  3. Upoznati gledaoce sa razlozima negativnosti negativnih heroja,
  4. Probuditi Silu u pozitivnim herojima,
  5. Voditi računa o tome da ništa u stvarnom svetu nije ni potpuno svetlo ni potpuno mračno,
  6. Predstaviti novo oružje za masovno uništenje,
  7. Jedva uništiti novo oružje za masovno uništenje,
  8. Odraditi jednu sabljarsku tuču,
  9. Pronaći nestalog Poslednjeg Džedaja,
  10. Biti političkikorektno afirmativan,
  11. Citirati prethodne epizode besomučno.

Kada se na sve ovo doda zahtev da glavni negativac bude sin Hana Soloa i princeze Leie, te da on (eto, prošlo je 24 sata i već mu se ne sećam imena… Kajlo Ren?) sasvim edipovski eliminiše Harisona Forda iz dalje gnjavaže dobijamo, kratko rečeno, nemoguću situaciju za jedan Diznijev film od 136 minuta. (Pre svega nemoguću jer nije realno nadati se da će u narednom nastavku Solov sin kresnuti svoju majku i postati car Galaksije).

Součen sa popisanim zahtevima, reditelj se pogubio. Film je prespor kada prikazuje nevažne situacije tipa šetnje kroz pustinju, a prebrz u napetim situacijama kada u roku od tridesetak sekundi heroji pešice prelaze kilometre. Kasnije nedostajuće dragocene sekunde filma troše se na dosadni pregled stanja standardne kafane iz Ratova zvezda. Vizuelni efekti su mestimično besmisleni: naša nova heroina živi na peščanoj planeti, u jednom od onih velikih hodača iz pete epizode – nije valjda Carstvo bilo toliko glupo da šalje nanogamanestabilno oružje u pustinju. Novo, sumanuto i baš opako oružje – cela planeta prilagođena da crpi energiju obližnje zvezde (koju u filmu idiotski zovu sunce) – uopšte nema ime i vidimo ga samo ovlaš, tokom prekratkih kadrova koji više liče na sliku nego na filmski kadar.

I tako dalje, da ne davim, sve je onako kako sam mislio da će biti u najgorem od svih mogućnosti. I tako, zašto sam ja onda iz bioskopa izašao potpuno zbunjen, sa nevericom u očima? Zato što ja uvek želim da budem siguran kako problem nije u meni.

Gledao sam sve filmove serijala i siguran sam u jednu stvar: prostorvreme Ratova zvezda uvek je bilo zanatski besprekorno prikazano. Ono nikada nije davalo više od onoga što oči vide, nikada nije pokušavalo da bude više od par sati zabave, ali to što oči vide moralo da bude urađeno u skladu sa svih zahtevima medija koji se u prikazivanju koristi: filma. I zato, dok sam se šetao ka kući, pitao sam se: da li su se filmska pravila, korišćena u svim Diznijevim crtaćima i Kjubrikovim fantazmagorijama i Merlinkinim vodviljima, izmenila? Da li savremena dečurlija želi drugačije ritmove? Da li im nikako nije važno kada dva minuta na filmu traju celih deset? Ukratko rečeno: jesam li suviše mator? Da li je naša civilizacija stigla do spartanske tačke u kojoj je 42 godine jednostavno previše?

Danas, kada sam prespavao, samopouzdanje mi se vratilo. Ne, sa mnom je sve u redu. Glupi Dizni je potpisao idiotski film i tačka. Mene osmi nastavak videti neće. Dosta je bilo.

30 komentara na temu “Košmar Sile”

  1. Чуо сам да се овај наставак зове “Буђање силе”. Знам да је грешка али не знам каква – да ли се неком омакао прст, или се напросто излануо.

  2. Žao mi je što si to doživeo. Nažalost, moje predviđanje° se obistinilo — ovaj serijal je negde morao da padne u zonu vređanja inteligencije, pri čemu ono SVUUUUŠ i FIJUUU u bezvadušnom prostoru to nisu (ono su zvučni zapisi kretanja koje bi se u stripu napisalo debelim slovima ili nacrtalo linijama). Predaja franšize Dizniju je bila idealna prilika za to. Jedino pametan je ispao Džordž Lukas, koji je dobro znao da je suva drenovina već oceđena sa ona tri filma u kojima se opisuje rast Darta Vadera.

    Nisam gledao film, jer nemam gde. Taman i da želim da ga gledam, imitacija bioskopa u Kikindi, gde kao bioskopsko platno koriste čestito velik komad izraubovane posteljine, mene više neće videti.

    ______
    ° Imao bih da kažem mnogo reči kao argumentaciju protiv ikakve pažnje prema serijalu “Star Wars”, ali ja se nikad nisam naložio ni na jedan film iz te franšize (prva tri sam gledao u prepunim bioskopima, druga tri kao divže nakon što su svi gledali, i šta mi bi da to radim), a pride mi mrsko da sve te reči izgovaram. Zato prihvatam da moje mišljenje na ovu temu bude ocenjeno kao subjektivno, paušalno i neutemeljeno u činjenicama, jer to zapravo i jeste.

    Samo, pritom mogućeg cenjenog protivnika mog mišljenja molim da ne zaboravi na tri pojedinosti: kritika komercijalnih filmova i ne može da bude drugačija nego baš subjektivna, jer u tom referentnom sistemu objektivna merila filmskog jezika ne važe. Drugo, paušalno mišljenje o filmovima koji nemaju intelektualnu vrednost nije ništa manje vredno od samog filma (film, eventualno, može da bude zabavan i to mu, evnetualno, daje prednost). A treće i najvažnije: o kakvim činjenicama može da bude reč u uslovima kada samo nastajanje filma nema NIJEDAN drugi polazni motiv osim činjenice da će reakcija naloženih fanova brže-bolje sakupiti vlasniku filma sledeću milijardu i po dolara, što čini milijardu i dvesta čiste zarade.

    1. Meni zaista nije žao. Bilo je dobro, sada više nije, molim lepo. Lično mi je zanimljivo što Star Wars doživljavaju sudbinu serijala Robocop, jer mu je baza respektabilna i valja je tetošiti. No, očigledno niko više ne želi da vodi računa. To je šteta.

  3. Eno negde na Internetu džaba ceo Tarkovski. Jes, mora da se misli, i nema specijalnih efekata. Šta ćeš.

    Star Wars je bio pre 35 godina, otprilike. Star Trek pre 40. Tolkin je u knjigama. To je to. Na sve posle nama koji smo živeli u vreme originala ne vredi trošiti vreme.

    1. Ono jes’, ima specijalnih efekata i kod Tarkovskog. Ali su pravljeni mozgom, skrivenim rekvizitima, kamerom i filmom, a ne računarom preko zelene pozadine. Daj da se samo setimo šrafova tokom potrage prolaza i čaše na stolu u “Stalkeru”, pa dosta.

      Priznajem: razlika između suštine jednih i drugih specijalnih efekata je tolika da je pomalo uvredljivo jedno i drugo nazivati istim imenom, ali jezik je često nedostatan da saopšti finesu, pa onda upadnemo u vrtlog previše reči. Razumeli smo se, zar ne?

      1. Kao i obično.

        Zaboravio sam da pomenem Odiseju. Onu iz 1968, posle koje, kao i Blade Runnera dvadesetak godina kasnije, više nema smisla snimati ozbiljan SF. Nema šta da se kaže.

        Specijalni efekti kod Tarkovskog su klasični, smisleni, i tu zbog priče. Nema CGI. Sad me podseti: ovde na radiju pre khm godina pričaju o američkoj verziji Solarisa sa Klunijem, i “kritičar” mrtav hladan izjavi: “za SF film, nema dovoljno specijalnih efekata”. Nećemo dalje.

        A tako je od Nove Nade… četvrtog a prvog od Ratova zvezda. Od onda vladaju efekti, posle su se nacinkrotili razni hiperheroji i transformatori, i to bi bilo to … ovde se skoro otvorio “bioskop” u kome je fazon da se služi klopa sa potpisom Gary Rhodesa, sedi u fotelji na obaranje, i dobije ćebence. Šta ti meni film? Drvene stolice u Kinoteci? Ma daj …

        1. Moram da priznam da ne volim da mešam Tarkovskog i Lukasa, dođe kao poređenje braće Grim i Dostojevskog. Ja mislim da su CGI efekti stvoreni za Star Wars prostorvreme i samo je pitanje kako će se koristiti – čak je i Lukas je preterao u drugoj epizodi koja je imala prepucane kadrove, kao iz računarskog serijala Lara Croft.

  4. Ne znam gde bih postavio ovu prirodnu raspravu, pa je iniciram ovde. Interesantno je da Vladan nije primetio problem koji je mene odbio od serijala – iskrivljavanje filmskog jezika do koje je, po meni, dovela preteranost sadržaja. (Nije to samo njegov slučaj: kritičar New York Timesa je pun hvale). To je problem koji se dešava u praksi: književni jezik je kitnjast i govori se sporije, dok ulični govori ubrzavaju i suzbijaju reči (Metallica se danas zove Tallica, dok je Arakis odavno postao Rakis). Nevolja nastaje kada nekadašnji književni jezik pobegne u sleng. Po meni je sedma epizoda jedinstven slučaj u istoriji filma u kojem je deo epskog, najvećeg serijala u istoriji naše civilizacije skliznuo u manir koje se očekuje u B produkciji.

    1. De gustibus non est disputandum

      Vladan se nije trudio da primeti 🙂 Otišao sam da gledam ovaj film tako što sam ostavio forenzičarske tehnike, kojima sam često sklon, kod kuće…

      Primetio sam odavno da ne mogu više ljudski da pogledam film. Ako je SF koji se qrči da je imao naučnike konsultante na snimanju, onda lovim greške u nepoštovanju zakona fizike. Ako je umetnički film, tražim rupe u fotografiji. Matori smo, izgubili smo onu dečiju nevinost u pristupu gledanja filmova.

      Za neke filmove ne želim da budu potpuno realni. Upropastiše mi Bonda. Znam ja da je ovo realnije, ali aman: Bonda ne sme niko da bije. On hoda po krokodilima i ljubi sojke. A ovaj novi, em plače, em ubiše boga u njemu. Ne ide to tako. Sećam se kada sam gledao “The World Is Not Enough”, scena jurnjave gliserima po Temzi… Brosnan zagnjurio svojim mini gliserom ispod nekog broda i pod vodom namešta kravatu. Tip pored mene viče “ovo nije realno!”. Pa naravno da nije realno, brajko, ali nisam po to došao. Došao sam po malo magije.

      Stoga, nisam išao ništa da primećujem, već da uživam. I jesam 🙂

      1. Nije tačno. Išao si, uživao si i ponovo ćeš ići i uživati jer si obični uživalac kome nikada neće biti dovoljno Sile. Narkomane! 😀

        1. Pa klasičan narkić… zna sve šta ne valja, ali ne može odolet’. Tačno si me okarakterisao 🙂

        2. I da citiram trenera Razije Mijanović kada se iznervirala pošto su joj skandirali “Razija je muško!”: “Ma, boli te kurac!” 🙂

        3. Molim ne vređati ženstvenost fudbalerki pred nekim ko je kao klinac visio na prozoru svlačionice obližnjeg ŽFK “Sloga”! Pre toga ništa u životu ženstvenije nisam video! Hm, kada bolje razmislim, sa tadašnjih 12 godina, pre toga nisam ništa ni video, nije baš neki reper… ¦§

        4. – си служио војску?
          – јесам
          – који род?
          – мушки

    1. Po meni je sve baš kao što piše u tekstu, izuzev optimističnog kraja: prevarili su me bezočno u trećem delu Hobita, prevarili su me korporativno u sedmom delu Ratova zvezda, e pa dosta je bilo.

      1. Ne postoji treći deo Hobita. “Hobit” je njiga od nepunih 250 stranica i ta priča je mogla da bude najbolji četvoročasovni film epske fantastike koji je svet ikada video.

        Ali, ne: Holivud, ergo propast. To što je Peter Jackson cedio suvu drenovinu pokušavajući da na talasu uspeha trofilma “Gospodar prstenova” napravi JOŠ pet milijardi dolara, druga je priča. Stoga, prijatelju, prevario si se sam. Prvi od tri filma je otkrio kuda ide taj brod. Jedino dostignuće: bilo je još gore nego što smo mogli da zamislimo. Elem, danas se čak i neuspeh gradira od običnog do veličanstvenog.

        1. Eh, nisam ja Đorđe, sa onolikim predznanjem da idem u bioskop. Samo odem, pa me stvarnost klepi po tintari… 😉

        2. Sa tim se slažem – iskreno, ja jesam načitan raznih fantastika, od epske do naučne, ali se ne bih olako usudio da izađem Đorđu na crtu. Poenta je, pak, u tome da Tolkina treba uvek čitati. A gledanje manje-više.

  6. Mene su prevarili u celom Hobitu. Sva tri filma su izuzetan recept za potpuno besmislen gubitak vremena.

    Ovo ću da gledam jer nemam običaj da pričam ili imam mišljenje o nekom filmu koji nisam video ili muzici koju nisam čuo. Za sada, izveštaji potvrđuju ono što sam očekivao, čak i pozitivni.

    1. Drugi deo Hobita sam demonstrativno preskočio pre svega zbog kriminalne montaže prvog dela, samo da bih naleteo na minu broj tri…

      1. Gledanje ili negledanje filmova triptiha “Hobit” i dalje ne oslobađaju čoveka od preke potrebe da čita Tolkina.

    1. Veoma, veoma poučno i stalno me tera da se preispitujem. Ama
      n-i-k-o se ne potresa zbog zbog nedostatka priče. A u filmu, kao u svakoj umetnosti, prvo smo imali priču i njenu pouku. Onda je Tarantino izbacio pouku. Sada J.J. odbacuje i priču. Ostaje samo gola akcija, kao Ameri svuda po svetu: samo udri. U tom smislu, holivudski filmovi opisuju stvarni život. I onda se čovek pita: opisuje stvarni život, nije li to ono što je radio naš slavni crni talas? 😉

      1. Amandman! Obaška digresija (engr. trolovanje)!

        Nije Tarantino izbacio pouku. Učinio je to, mnogo ranije i na drugom mestu, u literaturi, Džems Džojs. Dok je Tarantino naučio sva slova filmskog jezika, svi su već znali da je pouka puka zaostavština sorcealističkog koncepta a la “Pastir Kostja”, “Kekec”, “Vuk samotnjak°” i, obaška, “U zmajevom gnezdu”. Priča je ponešto već nasleđe dijagonale Sofokle/Homer, ali to je neka druga tema za raspravu; ovde se slažemo.

        Nemamo kud? Nemamo.

        ______________
        ° “Piše Hund, a piše i Mile!”

  8. Nemamo.

    Jer, kakogod, njima (oni koji su to napravili) kaplje lova. Jer se o tome priča. Dobro je dok se priča, štagod se priča.

Komentari su onemogućeni.