Where are the days
The days that time erased
Innocence we’ve had has been replaced
We were so free of hate they’ve taken that away
All I see is responsibility forced on me
Ko god tvrdi da nikada nismo bili deo sveta – laže. 
Krajem sedamdesetih bili sam naviknuti da aktuelna muzika kod nas dolazi sa zakašnjenjem – nije bilo interneta, a muzički spotovi su se puštali na televiziji tek sporadično, u polusatnim blokovima koji su se ponavljali. I to, verovatno, samo one pesme koje su prošle partijsku cenzuru i nisu mogle da utiču na buntovničko raspoloženje mladih naraštaja. Drug Tito je bio još uvek živ i nije se mnogo pitao, ali su s(a)vesni članovi Partije bili budni. Bratstvo i jedinstvo je još uvek bilo na ceni. 
Nekako u to vreme, rasturila se engleska drugoligaška pankerska grupa X-Ray Spex – njihova pevačica Poly Styrene zaglavila je u sanatorijumu, a lekari su utvrdili da boluje od šizofrenije. U potrazi za novim pevačem/pevačicom grupa je dala oglas u muzičkim novinama, na oglas se javio Sal Solo i tako su nastali Classix Nouveaux. 
Uvidevši da se muzička klima menja, zakoračili su u vode koje su malo više obećavale – novi romantizam samo što je krenuo. Britanski mediji nisu se pretrgli od pisanja o grupi – pomalo im je bio zanimljiv Sal Solo jer je bio neobična pojava u vreme raskošnih novoromantičarskih natapiranih frizura. Solo je imao obrijanu glavu, pa ga danas možemo posmatrati i kao preteču aktuelne mode među muškarcima. 
Ono što nije uspelo u Britaniji, desilo se u drugim delovima Evrope. Tako su, između ostalih, Classix Nouveaux bili veoma popularni u Jugoslaviji, zahvaljujući ponajviše “dobrom nosu” urednika Jugotona koji su im ekspresno objavljivali albume koji su, da ne bude zabune, bili jako dobri. Tako smo imali priliku i da ih vidimo na promotivnoj turneji 1981. godine. Doduše, nastupili su samo u Zagrebu i Ljubljani, ali nema veze. Bili su tu, kod nas, u pravo vreme. 
Na žalost, tih dana, koncerata i njihove dobre muzike danas se retko ko seća. 