Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Rad je od majmuna stvorio čoveka. Alkohol vrati stvari na svoje mesto.
Alkohol, međutim, nije među razlozima što ove nedelje nema utovara. Razlog je drugi i banalan je, pa je samim tim i nevažan i nema razloga da ga pominjemo.
Budite vedri, čili, hrabri i vredni, pa gledajte da se danas zabavite nekako drugačije. Prijatan ručak vam želimo.
Sledeći utovar nedeljom, uz malo sreće, ide redovno 20. decembra u podne.
See the man with the stage fright
Just standing up there to give it all his might.
And he got caught in the spotlight,
But when we get to the end
He wants to start all over again.
Ima li nekoga ko nije na svojoj koži iskusio tremu?
Ama, pustite me da bar u naslovu malo lažem.
Ponekad se baš potrefi. To je pogotovo ludo kad si ubeđen da raspolažeš nekim komadom nedostatne opreme, pa njome ne možeš da dostigneš ništa iole ozbiljno. Kad ono, pazi sad.
(Nema veće fotke; ne bi ni bila mnogo veća, uostalom.)
Nastavite sa čitanjem… “Jedna odavno: Ma, to sam ja tako hteo”
Kraj šezdesetih je bio vrlo turbulentan na svetskoj političkoj sceni. Hipi pokret je bio na vrhuncu, njegove ideje i stalni protesti protiv rata u Vijetnamu su potresali Ameriku, a deo toga se prelio i u Evropu. No, stari politički lisci su se brzo dosetili šta im valja činiti.
Pare vrte gde burgija neće.
Početkom sedamdesetih pacifikovali su većinu mladih aktivista na najjednostavniji način – dali su im dobro plaćene poslove i upregli u postojeću mašineriju.
Начело истовремености делује равномерно и на пре и на после, јер се та два онда слабо и разликују. Дакле не знамо ко је први почео, ал’ испало је да сад морам и фотку за петак. Тј није да морам, ал’ није ми тешко. Тешко је одабрати.
Пошто (пото, пошто? бесплатно) сам већ пробрао од својих неколико хиљада годишње неки ужи избор од једва хиљаду за ако затреба за негде, кренем кроз тај теснац да… нађем још једну мутну воду. Пошто су и Багер и Клајнову бару већ затрпали, то у Зрењанину значи Бегеј. Или макар бивши Бегеј.
(велика)
Сад само да објасним зашто (ако знам зашто) баш ова.
I used to walk like a giant on the land
Now I feel like a leaf floating in a stream
U sredu, 9. decembra 2015, Žikica Simić je odjavio poslednje izdanje emisije „Tajanstveni voz“ na Studiju B, posle punih trideset godina neprekidnog postojanja. U svom prvom uključenju mikrofona, Žikica je rekao ovo:
…Malopre sam obavešten, odnosno pre nekoliko sati sam obavešten, da je ovo poslednja emisija “Tajanstvenog voza”, na primer oproštajna emisija, moglo bi se reći. Zbog toga ćemo “Tajanstveni voz” večeras pretvoriti u psihodeličnu kolibu i slušati malo psihodelične muzike i na taj način se, mislim, fino rastati posle tridesetogodišnjeg druženja.
Jedna od poslednjih numera koje je Žikica pustio da plovi FM talasima beše ova:
But think about how close we came
I wanna walk like a giant on the land
Osećam neodoljivu želju da urlam.
Nastavite sa čitanjem… “Čovek koji nas je naučio da hodamo među divovima”
Oko može lako da prevari. A tek fotoaparat!…
Stvar je, zapravo, jednostavna. Pogledajte ovu fotografiju.
A ko voli, može da pogleda i veću… Mada ona nije neki uzor detaljnosti, jer je urađena prespora ekspozicija iz ruke sa malim aparatom, pa se to oseti na snimku.
Znate li koje je ovo mesto?
Biti studijski muzičar lepo zvuči. To podrazumeva da savršeno vladaš svojim instrumentom i iz njega izvlačiš svakakve čarolije, sve na zahtev glavnog baje koji trenutno snima, ma šta da snima. Jer, on je gazda, on plaća, pa moraš da se potrudiš i da mu ponekad pročitaš misli.
Čitajući razne biografije prekaljenih asova iz studija, mnogo puta sam se zapitao da li je moralo da bude tako.