Najteže mi je da pišem o izvođačima koji spadaju u moje miljenike. Dobro se znamo, uvek su u blizini, a potežem ih najčešće da sebi popravim raspoloženje. Pa makar pevali i tužne pesme.
Stetson stavljam na glavu samo po kući jer me komšije ne bi razumele, a čizme i mamuze nisam još kupio, jer nemam konja za jahanje.
Srećom, tu su moji moderni kauboji. Prvo sam otkrio Joea Elyja o kome sam ovde već razglabao, a onda su momci iz Jugotona objavili album Hillbilly Deluxe (1987). Dwight Yoakam je bio na početku svoje solističke karijere, do tog trenutka niko kod nas nije ni čuo za njega, a omot sa previše ulickanim frajerom je sugerisao da postoji i rizik od plačljivog i zašećerenog kantrija.
Ništa od toga! Album je bio baš neočekivano energičan, a gitare su zvečale baš onako kako volim. Yoakam je opak pevač, a ubrzo se pokazalo da njegove pesme nisu ni malo banalne.
Tako je počelo naše druženje koje traje tridesetak godina. Nisam preslušao baš svaki njegov album, ali nijedan od onih koji su mi dospeli u ruke nije pokvario prvobitni utisak. U međuvremenu, Dwight je postao baš velika zvezda, prodao je na desetine miliona albuma, osvojio u muzičkoj branši sve moguće nagrade i po nekoliko puta i počeo intenzivno da glumi.
Tokom devedesetih, gluma mu je malo odvukla pažnju sa muzike, što je rezultiralo malo slabijim albumima kada je on u pitanju. Ulaskom u novi milenijum, ponovo se probudio i počeo da isporučuje upravo one pesme na koje smo navikli. Tako da je poslednji album, sa koga potiče ova pesma, upravo onakav kakav treba da bude – živahan, intrigantan, pun energije, tradicionalan i istovremeno moderan.
Neko reče da je Yoakam priveo kantri publiku rock & rollu. Nije ni malo pogrešio.