Ne znam kako je sa vama, ali ja volim da dremnem posle ručka. To nema nikakve veze sa poslom i dnevnim umorom – to mi je navika od kada znam za sebe. Ne otkidam se od spavanja, dremka često ne traje ni petnaestak minuta, ali sam posle toga kao nov.
Moja venčana kuma nikada nije ukapirala taj moj tajming – i danas ima običaj da me zove baš u to vreme, kao što je to radila i pre nekoliko decenija.
U sedamdesete Jimmy Webb je ušao već ovenčan slavom kao autor dvadesetak hitova za druge izvođače. Neki od njih su bili baš veliki – “MacArthur Park” (Richard Harris), “Wichita Lineman” & “Galveston” (Glen Campbell), “Up Up and Away” (5th Dimension). Pesmu “By the Time I Get to Phoenix” više i ne znam ko je sve nije snimio… Bio je vrlo traženi autor.
U isto vreme, mnogi songwriteri su odlučili da okušaju u pevanju sopstvenih pesama. Ta moda nije mimoišla ni Webba koji je, inače, sjajan pevač, tako da se zatvorio u studio i vredno radio. Rezultat je bio impresivan – ali na granici ekscesa.
Album Words and Music (1970) je bio potpuno iznenađenje. Umesto milozvučnih, bogato orkestriranih pesama u neobičnim aranžmanima, dobili smo prilično divlju muziku koju bi, možda, mogli opisati kao “psihodelični kantri rok”. Iz današnje perspektive i imajući u vidu da je Webb tada imao samo 24 godine, nije iznenađujuće, ali ne pravi lovu. Uostalom “Sleepin’ in the Daytime” to lepo pokazuje.
Industrija ga je brzo uterala tamo gde se najbolje snalazi i nije više pravio eksperimente, pogotovo ne ovako radikalne. Napisao je još mnogo antologijskih pesama (meni je najdraža “The Highway Man“) i prilično redovno izdavao odlične sopstvene albume koji su bili puni malih diverzija – moglo mu se. A može mu se i danas.
Ne očekujete, valjda, da vam baš odmah sve ispričam? 