Look at you, holding hands with the man from the Rio.
Ne znam s koje strane da započnem ovu priču. Ama, đavo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zašto sam se zakačio poslednje meni značajne slike o bendu čiju važnost ne mogu da vam opišem u malo reči. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, još ja našao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priču ispričam redom, kao što sam ranije planirao.
Ali, nisam kriv za to. Ispričaću vam sve na kraju.
Ne mogu čak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepših pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). Slušamo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantičnih sedamdesetih. Ima, doduše, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategorični da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priča. Aman, tu muziku su čak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeš žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.
Ako vam nije bilo dovoljno ono što je moglo da dopre do vas na svaki način (osim ako ste sledbenik socijalne taktike Helen Keler), onda vam je jasno da od velike priče nema vajde. U ovoj zemlji jedan čovek odlučuje o svemu, a nepismene interesne grupe su stigle u vrh zakonodavne vlasti i sad nemamo kud nego da priznamo da smo definitivno postali banana vilajet. Kod nas, doduše, i limun slabo rađa, a banane nikako, ali figura je takva kakva je: bolju nemamo.