Ovo jeste još jedan tekst o rekama izbeglicama, ali ovog puta onima izbeglih iz čudnog, sporadično naseljenog mesta zvanog Razum
Nakon prošlonedeljnog teksta o izborima, prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava. Pokušao sam da na tu temu pišem, ali nisam uspeo. Tako mu verovatno dođe i logično: pošto rečenica “prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava” u sebi nosi očigledan sarkazam, pošto je svima jasno da se izborni takmaci bave isključivo borbom za novac i vlast kao takvu, naprosto nema prostora da se suvislo analizira bilo koji aspekt takve države. Stoga ovaj, kao i bilo koji drugi razuman tekst o Srbiji, može biti (pored ličnog umirenja savesti) samo očajnički i unapred neuspeo pokušaj da se skrene pažnja na prvi izvedeni element koji iznosi razum iz ove naše, ili čija li je već, despotije. Dakle, galopirajući nacionalizam, nezbežni pratilac potpuno samozadovoljne i bezuslovne nesposobnosti aktuelnih upravljača državom.
Sreda je, 20. januar 2016. godine. Građanin M. kupuje dnevni list Politika. Stiže kući, seda u fotelju. Građanin M. gleda naslovnu stranu dnevnog lista Politika:
