Mašala, izbori!

Radujmo se blagosranju.

Naš, ili čiji li je već, dobri despot objavio jest nežnu vijest da će Srbija desetogodišnjicu nezavisnosti proslaviti radno, na izborima. A kada se povede priča o izborima, izgovorena ili ne, uvek se u vazduhu mota jedina dilema – za koga glasati. U ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji oduvek se bavilo konkretnim problemima (koliko je dva plus 3), nikada filozofskim konceptima kakvi su u modi u Finskoj (koliko imamo jabuka ako ti imaš tri a ja dve). Zato ćemo danas da izigravamo Fince i da pokušamo da svedemo izborne mogućnosti na njihovu suštinu. Priča će se, svakako, odnositi samo na republičke izbore, jer nam je ovde upravo cilj da ohrabrimo ljude da razumeju kako visoka politika sneg u kolovozu i đubre u kontejnerima ne čisti.

Puštamo odgovarajuću muziku i krećemo.

Pre svega, da se razumemo: ovaj tekst je vođen krilaticom mog brata Gorana Vidovića NEMA IZBORA DO IZBORA (on bi to umeo i da lepo prevede na latinski), koja beskompromisno kaže da se mora izlaziti na izbore; da mogućnosti koje se na listiću nude jesu jedine istinite, životne, stvarne mogućnosti koje čovek u demokratiji ima i koje mu nudi država u kojoj živi; da su sve mogućnosti koje se pred čoveka ukazuju ostajanjem kod kuće tokom izborne nedelje fatamorganističnije od vožnje ka vodi na kolovozu tokom vrelog letnjeg dana. Videćemo da Godžina buldožerska upornost u zahtevanju da se izađe na izbore razotkriva fundamentalne osobine države (u našem slučaju Srbije) u kojoj se izbori održavaju, odnosno razgolićuje same temelje na kojima je država zasnovana; konačno, svim vrstama ljudi život prolazi u pokušajima da nešto sakriju: građani pornhub pretrage, kriminalci jatake, a političari posledice svojih gramzivosti.

Mogućnosti naših, ili čijih li već, izbora podelili smo u sledeće grupe:

1. Za nešto konkretno
2. Za nešto apstraktno
3. Ostali

U prvoj grupi se, svakako, nalaze a) Rusija i b) EU. U drugoj grupi su a) promena i b) rad.

1. Za nešto konkretno

Ova grupa označava političke snage koje žele da Srbija postane deo nekog šireg okruženja, da ne kažem frameworka… ups, eto sam rekao.

1a. Za Ruse

Prva na listi mora da bude omiljena podgrupa. Političke snage koje pokušavaju da vode slepu prorusku politiku su pre svega Dveri i DSS, pri čemu samo oni znaju iz kojih su tačno razloga to dve različite stranke. Moja omiljena… ličnost pojava koja ne kontroliše izlive Rusije u mozak je Dragoslav Bokan, premda je urnebesni A. Fajgelj ozbiljan alternativni kandidat. Pogledajmo jedan njegov tipičan status na društvenoj mreži:

Служба Божија и одлазак у Храм Господњи су највећа човекова привилегија.
Као када бисте сваке недеље и сваког дана (у било које време) имали отворен позив код Милоша Црњанског, Иве Андрића, Николе Тесле, Новака Ђоковића, Владимира Путина, неког од руских милијардера или митрополита, гувернера или светитеља… да их посетите у њиховом дому. И онда ви одмахнете руком и одбијете тај позив, јер имате нешто тобоже “прече” и “важније”.

I tako dalje sve u tom stilu a da čovek nikako ne može da se odluči da li je u pitanju šala ili čovek od zbilje bije. Dvadeset četiri sata kasnije imamo kaboom, 183 sviđanja i 14 deljenja. Malo li je? Pa i jeste.

Nije šala, znam. Ljudi vole Ruse iz meni savršeno nejasnih razloga. Jer, ruku na srce, odbijam da prihvatim da čak ni Bokan ne vidi da Rusi ne finansiraju nikoga, već da isključivo gledaju svoja posla; ucenjuju i otimaju koga god i koliko god mogu; da su neprijatni kada su pijani, a pijani su (pre)često; da su nama, ili kome već, oteli NIS; da ne dozvoljavaju smenu Dušana Bajatovića; da su svesrdno potpomogli stvaranje totalnog urbanističkog košmara na crnogorskom primorju. Najiskrenije ne razumem šta, u takvoj konstelaciji snaga, znači činjenica da su Rusi naša, ili čija li već, pravoslavna braća. Rusi zapravo i ne žele da bilo ko postane bilo čiji, sve dok oni mogu da eksploatišu tribalna (što rekao pisac Ć), tugaljiva osećanja koje širina raskaje države i duše izazivaju u Srbinu.

Sa druge strane, osvrnimo se oko sebe: u ovoj našoj, ili čija li je već, zemlji Srbiji se takva većina nesumnjivo religiozno pravoslavno izjašnjava da je potpuno jasno da bi otvoreno suprotstavljanje ideji ruske puzeće hegemonije bilo dovoljno riskantno.

Sve u svemu, nalazim da ne postoje dobri nikakvi argumenti u korist Rusa i čekam demanti, ali molim da demanti ne budu u obliku fotografija sa sutrašnjeg kupanja povodom krsta časnog & slobode znatne zlatne… ako je ikako moguće.

2b. Za EU

Ovo je svakako grupacija koju je danas tako moderno zezati. I sa pravom. Čeda, Pajtić, Čanaque, Boki the Tadić i Draškoviću Vuče je menažerija u odnosu na koju je, još uvek, čak i nežnog despota (ili kako bi to rekao moj rođak Babić: desktopa) Vučića moguće zamisliti kao čoveka koji nešto radi. Omiljena pojava van nabrojanih je svakako Jelena Milić, ko-god-to-bio, a koju tako precizno određuje sledeći društveni status:

Jedna od omiljenih mi kretenskih fraza u nasoj javnosti je “zapalio se internet- gore mreze”…. skoro da ce mi skinuti s prvog mesta ono “jos da se ostvari kao majka” a secam se jos i “rada na projektu- snimam nosac zvuka”…. naravno obozavam i ono “mi zene” , ” mi tviterasi”…. …sta sam htela reci, a da, meni se “zapalila” lajna na TW al to je zato sto pratm 100 naloga iz USA politike:) bila odlicna debata demokrata, o Mali se nije mnogo cuo al Hilari jeste- bogami i Sanders.

Brate milić.

Što se tiče ideje po sebi, EU se ritualno samoubila tokom cele ove globalne kataklizme sa islamskim ekstremistima i navođenim rekama izbeglica. Podrška EU procesima je stoga funkcionalna samo do nivoa zakonodavnog usvajanja mehanizama zaštite države od agresije većinskih elemenata kakvi su na nivou države Srbi, pravoslavci, muškarci, prasad, rakija i navijači Crvene Zvezde, a na nivou Sandžaka Bošnjaci, muslimani, muškarci, jagnjad, kafa i nevijači Crvene Zvezde.

Kao i malopre, osvrnimo se oko sebe: danas je država strukturno malo uređenija nego pre petnaest godina. Ljudi uglavnom ne puše po kancelarijama. Ponegde su kontejneri za odlaganje smeća ukopani u zemlju. U autobus mogu i invalidi, na slabovidima još uvek radimo. Poneka žena uspe da pobegne od kućnog nasilnikogovića. Dobri naš, ili čiji li je već, despot je odmah po pucanju cevi u mozgu glavi zamalo otpustio omiljenog dvorskog keramičara zaduženog za maglovite helikoptere.

Konačno, zaista mislim da bi jedan od najboljih skečeva koji se ovde može zamisliti (u smislu kompatibilnosti sa istorijskim kontinuitetom državnih poslova) bio negativan rezultat referenduma za ulazak u EU posle promene Ustava, zatvaranja svih poglavlja, priznanja Kosova i uvođenja sankcija Rusiji.

2. Za nešto apstraktno

Ova grupa sakuplja političke snage čiji su motivi ideološki do nivoa filozofije.

2a. Za promene

U ovoj grupi zapravo nema nikoga. Prividno, pokret Dosta je bilo (DJB) negdašnjeg ministra finansija ovdašnjeg Saše Radulovića poziva na sistematsku promenu mišljenja u Srbiji; prepoznaje kritične tačke: koruptivne elemente u svim strukturama državne uprave i koruptivnu politiku ekonomije zasnovane na subvencijama.

Ovo je jedini politički pokret koji sam ostao da pratim na društvenim mrežama, jer su njihova mišljenja bila i konkretna i direktna. Istog dana kada je naš, ili čiji li je već, dobri despot objavio blagu vest, DJB je saopštio sledeće:

Postoji samo jedan način da se zaustavi propadanje Srbije, pobedi Vučić, spreči novi Vučić i uvede POTPUNA transparentnost na ovim izborima. To je da se na godinu dana spoje levica, centar i desnica okupljeni oko plana za spas Srbije. U toj Godini prekretnice, napravila bi se tehnička vlada koja bi samo provodila plan. Imala bi ograničen i oročen mandat.

Tek tada sam shvatio da je Radulović zapravo Vučićev čovek. Istog dana, par sati pred Vučićevu odluku, DJB slučajno poziva sve da se okupe, onako paušalno, kako nikada nije? I meni je jasno da sam obično naivan, ali toliko vala nisam.

Primetimo da despotija, kao sistem upravljanja, podrazumeva sve elemente države koje ima i demokratija. Stoga je razlikovanje demokratije i despotije moguće tek ukoliko razberemo stepen neiskrenosti kritičkog mišljenja. Prepoznavanje potemkinosti ovog ili onog sela nikako nije jednostavan posao: Kiš u Grobnici, kao i Pekić u Skakavcima, opisuje zagrcnutost evropskih intelektualaca nad ruskim društvom međuratnih godina prethodnog veka. U našem slučaju, dobri despot Vučić pažljivo kontroliše satiru uvođenjem nesrećnog Kesića, a zdravu misao kroz pomalo iskrenog Radulovića i vidimo, narod se sasvim dobro peca.

2b. Za rad

Naš, ili čiji li je već, dobri despot Aleksandar Lasno je tuđim izbeglicama političke poene mlatiti Vučić, pobednik republičkih izbora 2016. godine, osvojilac dvotrećinske većine i stvaralac još šire koalicije koja će izmeniti preambulu Ustava, uspostaviti prvu svetsku idiotokratiju sa rođakom Babićem kao predsednikom Skupštine i time nastaviti da pleše po uskom putu između protiv i za EU i Rusije, nikada ne bi propustio da kaže da samo oni koji rade mogu proći kroz iglene uši 2017. godine i ući u carstvo prosečne plate od pet stotina evra. Stoga do propusta nije došlo ni u nedelju 17. januara 2016. godine, nekoliko sekundi pre trominutnog aplauza kojim mu je puna sala njegovih dragih prijatelja jasno poručila da nema nazad, da on mora da nastavi da govori da radi za sve njih. Bio je to aplauz kojim je potvrđena despotska sudbina jednog čoveka. Ni prva ni poslednja: nije teško zamisliti u istoj poziciji cara Lazara, Karađorđa, imenjaka mi Miloša, nekoga od meni nepoznatih knezova ili kraljeva, druga Tita, onog-pod-lipom, oba dr Vojislava. (Zamisliti je u ovom smislu moguće i Borisa Tadića u kupatilu, što ipak nećemo činiti).

Alternative nema, svi ćemo mi postati deo ove koalicije. Sudbina SFRJ je treći svijet Evrope, pitanje samo glasi gde će ko od nas biti kada se ta sudbina ispuni, koji deo srbijanskog dna je svakome od nas određen, ko će imati za antibiotike protiv superbakterija, a ko ni za prenatrpani voz. Olja Bećković je klekla posle jednog i po protesta, a Petar Luković i mnogo pre toga što ga svrstava u insajderske prvoborce; Jovo Bakić se popišmanio iako nije jasno kome je zbog toga žao, za razliku od Alekseja Kišjuhasa zbog kojeg mi se srce cepa; čak se i Goran Milić pridružio, verovatno ni sam ne zna zašto.

3. Ostali

Koji motivi nagone ljude da glasaju za Šešelja i Dačića? Tjah, ko zna. Na svetu postoje razne dijagnoze; šta god govorile statistike, čak i na Islandu sigurno postoji neki mučenik koji veruje u nesumnjivo postojanje Isusa spasitelja.

* * *

I toliko za danas. U sledećoj epizodi ćemo videti za kakvu se to državu bore pobrojane snage…