Na pomen američkih “stadionskih” grupa ostajem ‘ladan k’o testiče. Takvima neka se bave mala deca – Ameri imaju u muzičkoj ponudi mnogo interesantnijih izvođača, pa je zaobilaženje megazvezda poput dugovečne grupe Cheap Trick rutinski potez.
A onda sam nabasao na solo album Robina Zandera, njihovog pevača.
Ne bih ni album Robin Zander (1993) nikada propustio kroz uši da se nisam navukao na prostu foru – čitajući recenziju o njemu, primetio sam da su na njegovom snimanju učestvovali mnogi poznati muzičari koje smo ovde rado pominjali. Da ih ne nabrajam, ovde je poduži spisak.
Album se pokazao jako dobrim: Zander je opasan pevač i, očito, inteligentan muzičar koji je pažljivo odabrao pesme i saradnike. Sve to zvuči fino upakovano i lako se konzumira, mada je oštrica otupeljena u odnosu na njegovu matičnu grupu. U svakom slučaju, dobra rock’n’roll zabava.
Početkom 2010. godine počelo je da se priča o Zanderovom novom solo albumu. Njegov izlazak je više puta odlagan, a sve što se moglo pročitati govorilo je da će biti različit – kao, Zander se okrenuo kantriju. Njegova izdavačka kuća je donela čudnu odluku – album će biti distribuiran kupcima samo putem interneta. Dobro, može i tako, nema veze.
Na dan objavljivanja, album je bio raspoloživ za skidanje samo nekoliko sati. Oni koji su nameravali da ga kupe posle povratka sa posla ostali su kratkih rukava. Nestao je iz virtuelne prodavnice i nije se više pojavio.
Čudnim putevima Countryside Blvd. (2011) nedavno je dospeo do mene. I, da ne bude zabune, to nije kantri album. Tačno je da je sniman u Nešvilu i da na njemu sviraju lokalni studijski muzičari koji su prva liga, da ima tragova kantri muzike u laganijim pesmama, da različito zvuči od prvenca, ali je to i dalje rock’n’roll samo preobučen u svoju akustičniju varijantu. I nije ništa slabiji od prethodnog.
Nesrećna “Pamela Jean” je danas ovde prisutna zato što ne moram da je komentarišem. 