Juče nas je dočekala tužna vest da je Colin Vearncombe, poznatiji muzičkoj sceni kao Black, preminuo od posledica saobraćajne nesreće koja se desila u Irskoj pre dve nedelje.
Kada me pitaju zašto volim ploče, jedan od argumenata je upravo taj da ako se oslanjamo na hitove koje nam danas serviraju preko YouTubea i sličnih Internet medija, te ne uspevamo da dođemo u dodir s ostalim dobrim pesmama izvođača. Ploča nas forsira da poslušamo ceo album i tako otkrijemo skrivene dragulje koji se nisu probili do top lista.
Život koji se odvija “u četiri zida” nikada nije interesantan, a kada se na to dodaju emocionalni ili neki drugi problemi, onda se nečiji život očas posla pretvori u pravo rasulo.
U takvim okolnostima najčešće nastaju paćenice, pesme uz koje se uvek sipa još jedna čaša.
To ne znači da će se tuga uspešno utopiti u piću. Pre će biti da će paćenik/paćenica koji se drže za čašu završiti sa mučninom i jakom glavoboljom.
Ovo jeste još jedan tekst o rekama izbeglicama, ali ovog puta onima izbeglih iz čudnog, sporadično naseljenog mesta zvanog Razum
Nakon prošlonedeljnog teksta o izborima, prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava. Pokušao sam da na tu temu pišem, ali nisam uspeo. Tako mu verovatno dođe i logično: pošto rečenica “prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava” u sebi nosi očigledan sarkazam, pošto je svima jasno da se izborni takmaci bave isključivo borbom za novac i vlast kao takvu, naprosto nema prostora da se suvislo analizira bilo koji aspekt takve države. Stoga ovaj, kao i bilo koji drugi razuman tekst o Srbiji, može biti (pored ličnog umirenja savesti) samo očajnički i unapred neuspeo pokušaj da se skrene pažnja na prvi izvedeni element koji iznosi razum iz ove naše, ili čija li je već, despotije. Dakle, galopirajući nacionalizam, nezbežni pratilac potpuno samozadovoljne i bezuslovne nesposobnosti aktuelnih upravljača državom.
Sreda je, 20. januar 2016. godine. Građanin M. kupuje dnevni list Politika. Stiže kući, seda u fotelju. Građanin M. gleda naslovnu stranu dnevnog lista Politika:
Look at you, holding hands with the man from the Rio.
Ne znam s koje strane da započnem ovu priču. Ama, đavo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zašto sam se zakačio poslednje meni značajne slike o bendu čiju važnost ne mogu da vam opišem u malo reči. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, još ja našao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priču ispričam redom, kao što sam ranije planirao.
Ali, nisam kriv za to. Ispričaću vam sve na kraju.
Ne mogu čak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepših pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). Slušamo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantičnih sedamdesetih. Ima, doduše, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategorični da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priča. Aman, tu muziku su čak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeš žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.
