Čovek koji je bio Umetnost je otišao na Neko Bolje Mesto da se pridruži Majoru Tomu, Zigiju Stardastu i Mršavom Belom Vojvodi.
In memoriam: David Bowie (1947-2016)
Ima već nekoliko dana, pitali smo se na Suštini pasijansa: kako, za boga miloga, da opišemo najnoviji rad Davida Bowiea? Jer, hteli smo to da učinimo, a nismo imali ključ. Bili smo svesni da nam informacije nedostaju, ali na to nismo gledali kao na prepreku, već kao na redovno stanje stvari: ko zna koliko puta se desilo da nas taj čovek zbuni°.
Ovo je bilo drugačije, ali nisam mogao da objasnim zašto je tako.
A sada znam… Ala nas je prevario.
Look up here, I’m in heaven
I’ve got scars that can’t be seen
I’ve got drama, can’t be stolen
Everybody knows me now
– * –
Sad sledi onaj momenat kada bih hteo da kažem sve odjednom. Trudimo se da budemo pametni i razboriti ljudi: razumećete da sam tužan i da se u meni grči mnogo toga. Slike, zvukovi, sećanja. Sve bih odjednom, a znam da to ne može.
Neka ostanu crtice koje sam sakupljao od jutros, kad sam vest čuo pre nego što sam izašao iz kreveta, do ovog jebeno sivog popodneva, kada ovaj prilog kreće da živi neki svoj život u nazovi-prostoru Interneta. A ove nedelje, polako kao što je jedino čestito da se uradi, družićemo se jedni sa drugima utopljeni u sećanje na nedvosmisleno najvećeg umetnika u istoriji rock’n’rolla i, uopšte, jednog od najvećih umetnika na prelazu između dva kalendarska, klimatska, tehnološka i mentalna doba.
– * –
Look up here, man, I’m in danger
I’ve got nothing left to lose
I’m so high, it makes my brain whirl
Dropped my cell phone down below
Ain’t that just like me?
– * –
° Što se mene tiče, Bowie nije prestao da me zbunjuje od prvog dana kad sam počeo da se družim sa njim, a beše to jednog prolećnog dana još kada je Broz još bio veoma živ i kad sam izašao iz čika Jovine prodavnice sa albumom Stage u rukama. Pa do prekjuče, kad sam poslednji put preslušao Blackstar. I svih ovih 36 godina između. I jutros, kad sam čuo vest.
Zbunjivao me je, na način koji je svojstven samo najvećima – onako kako su me zbunjivali Andrej Tarkovski, Napoleon Bonaparta, Antoni Gaudi, Nil Armstrong, Vasilij Kandinski, Johan Krojf, Maja Plisecka, Piter O’Tul, Franc Kafka, Vili Brant, Gustav Maler, imenjak mu Klimt, Rodžer Zelazni, Aca Nikolajević, Mak Dizdar, Vinsent van Gog, Džimi Hendriks, Vilijam Golding, Marlon Brando, nepoznati graditelj koji je osmislio i podigao onaj hram kraljice Hatšepsut u Dolini kraljeva, Johan Sebastijan Bah, Pablo Pikaso, Krešimir Ćosić, Gabrijel Garsija Markes, Bogdan Lazičić, Rudolf Nurejev, Mikelanđelo Buonaroti, imenjak mu Antonioni, Čarli Čaplin, Vasko Popa, Le Korbizje, Bob Fosi, Milan Konjović, Bili Holidej i, uostalom, Karl Segan.
– * –
Muzika Davida Bowiea je više emitovana na Suštini pasijansa od muzike drugih. Neka vam to nešto govori.
(prolog)
Dečko sa zvezda
Pepeo pepelu (kamata)
Dete četvrtka
Gde smo sad?
Zvezde su nadohvat ruke
Čekao sam te
Bioskop na otvorenom, sećanje iz budućnosti (verovatno godine 2033.)
Mislim na petak
Vetar
Gašenje vatre benzinom i škripanje u mraku bioskopa
Mašina za preživljavanje
Varšava… Ne, nego Berlin, sedamdesetšeste.
Zdravo, Svemirče
A biće toga još. Za početak, cele ove nedelje.
– * –
By the time I got to New York
I was living like a king
Then I used up all my money
I was looking for your ass
– * –
Rolling Stone je album Blackstar nazvao “jednim od najagresivnijih eksperimentalnih albuma koje je pevač ikad napravio”. Ali ta konstatacija, koliko god notorno tačna, nije objašnjavala šta se dešava na toj čudnoj ploči. Najpre smo čuli jednu, pa drugu, pa treću numeru pre izlaska albuma. Pa onda videli onaj mračni, mračni, mračni desetominutni spot naslovne numere, pri čemu je bilo najpametnije ni ne pokušavati tumačiti ga. A ko je i pokušavao, nije uspevao da dosegne ništa suvislo. Niko se tome nije čudio, jer bio je to Bowie, umetnik koji već dugo igra predstavu veću nego iko ikada.
Kakva je to predstava bila, od njegovog povlačenja sa otvorene scene pre dvanaest godina, mislili smo da nećemo razumeti ni lako ni brzo. Kreščendo je bio najveći mogući i preostaje samo da udahnemo duboko. Ako se kome i omaklo ono spontano “jebote!”, nije bilo mesta čuđenju: bio je to samo refleks na nesvakidašnje. Sve smo se nadali da će se pojaviti još neki ključ.
I pojavio se. Jutros, jebote. I sad svako od nas, za svoj groš, može da preživljava konačni utisak kako zna i ume. Ovo udarno razrešenje priče neće biti tako lako prevaziđeno u vremenu koje dolazi.
– * –
This way or no way
You know I’ll be free
Just like that bluebird
Now, ain’t that just like me?
– * –
Ma, ne. Nije uopšte složeno objasniti taj karakter. Bio je jedinstven. Takav i ostaje u sećanju, jer David Bowie nikome ništa nije ostao dužan. Još luđe od svega: nikog nije pozivao na dug. Ko god se o njega očešao, učinio je to isključivo na svoju odgovornost.
Zato, valjda, ovaj gubitak toliko i boli.
– * –
Zoran Modli je jutros na svom FB profilu napisao:
David Bowie: 8. januar 1947. / 10. januar 2026… Greška u koracima? Ne. Uvek je bio deset godina ispred svog vremena. Pa će tako i biti.
Kao da je od mene čuo tu repliku. Ne znam koliko puta sam sebi (pa i drugima) rekao “nije važno što ne razumem ovaj album; razumeću ga kroz deset godina”. Najgrđe od svega, ta fraza se pretvorila u činjenicu.
A Tony Visconti reče:
He always did what he wanted to do. And he wanted to do it his way and he wanted to do it the best way. His death was no different from his life – a work of Art. He made Blackstar for us, his parting gift. I knew for a year this was the way it would be. I wasn’t, however, prepared for it. He was an extraordinary man, full of love and life. He will always be with us. For now, it is appropriate to cry.
– * –
Gde god da bih se zatekao, nalazio sam kontekst u kojem bi neka Bowieova numera mogla da se iskoristi kao primerena replika. Primetio sam to odavno i vremenom prestao da se čudim. Ajde-de: kasnije se to razvilo u veštinu davanja konteksta trivijalnim dešavanjima. Dugo, dugo nisam prepoznavao da sam pogodio u središte stvari; beše to samo l’art pour l’art vežbica za mene. Međutim, bilo je toga i više. Možda ne bi bilo tako glupo da se vratim toj tehnici.
– * –
Oh, I’ll be free
Just like that bluebird
Oh, I’ll be free
Ain’t that just like me?
– * –
I sad, kao, treba da pronađem neku reč na kraju.
Nemam je. U času pisanja ovih reči, prošlo je pet sati otkad sam čuo vest. I još uvek ne mogu da toj vesti nađem mesto, jer su sva mesta za informacije o Bowieu već popunjena. Odlučio sam da posmatram ovo kao nekakvo dešavanje koje će proći, pa ćemo onda suditi o Poslednjoj velikoj predstavi kao i o svakoj drugoj koju je Bowie do sada upriličio za nas. Razlika će biti samo ona banalna, gde ćemo prepoznati da nema više.
A to je misao sa kojom je teško nositi se.
– * –
Nema više.
– * –
O, jebote. Zaista nema više.