A moglo je bolje
Osamdesete godine prošlog veka bile su vreme mog odrastanja. A baš u to vreme, dok sam odrastao, zemlja u kojoj sam živeo – koju sam tada zvao moja zemlja, što danas nikako nije poželjno, jer je u pitanju bila Jugoslavija, ta užasna tamnica naroda, mesto krvave diktature i ubijanja svake nade – je umirala. Počelo je da joj nedostaje: sedamdesetih godina, druga Tita, sredstava, svrhe. Paradoksalno, upravo u ta vremena desilo se, u mojim dečijim očima, puno toga kolektivnog, zajedničkog, vezujućeg. Pre svega u sportu. Količine osvojenih medalja na olimpijskim igrama te decenije su sistematski rasle, pre svega u ekipnim sportovima. Jedan projekat Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića – nečuvena ideja da nekakav „srpski“, „policijski“ klub postane evropska, a samim tim svetska, dakle internacionalna, relevantna fudbalska snaga, za koju bi samo susreti sa drugim evropskim velikanima bili ono što bi drugim članovima velike četvorke bili susret sa Zvezdom – polako se odmotavao i u vreme kada sam dorastao Vremenu sporta i razonode počeo da se ukazuje kao moguć epskom utakmicom protiv Reala iz Madrida (ili, kako se danas, u ova naša ili čija li su već, amaterska vremena kaže, Real Madrida).
Razvukao mi se uvod. Vreme je za muziku, pa da vidimo kakve sad veze imaju ovce sa Jugoslavijom.
da ministre prebacimo preko granice kako bi postali nečija tuđa briga, već ni više svinje ne izvozimo, naprotiv. Televizijska emisija koja je trebala to da razotkrije 
