There once was a note
Pure and easy
Playin’ so free, like a breath rippling by
Ne pamtim one feng šui krilatice kojima nedozrele osobe zagušuju društvene mreže; svoj deo tereta – Andrićeve “Znakove pored puta”, Mešinu “Tvrđavu” i Dučićevo “Blago cara Radovana” – apsolvirao sam u rano doba. Posle toga, prepustio sam da me oblikuje rock’n’roll u svim mogućim oblicima. Uživao sam u samoj muzici, a vremenom je do mene počela da dopire i ideja. Klackalo se to tako neko vreme između muzike i teksta, dok nisam došao u neke zrele godine, kad sam najzad stekao pravo da se opustim i prepustim talasima prostih utisaka. No, jedna od onih krilatica mi se javila nedavno, kad sam onaj period dremuckanja u udobnoj fotelji popunjavao slučajnim izborom muzike na Cevki, po sistemu “gde stignem”.
Nabodem, tako, ovu pesmu.
Čekaj bre malo! Pustim ponovo. I ponovo. Mislim da sam pustio i četvrti put.
I setim se one, ko zna čije, misli da je najmučniji onaj teret koji se lako trpi, a teže bude drugima oko tebe nego tebi – teret predrasude.
