Odmor mi je započeo na čudan način – pesnicom u glavu. Srećom po mene, nije bila prava, već virtuelna. To mi nije mnogo pomoglo jer sam se našao zatečen – gledao sam u snimak za koji nisam verovao da uopšte postoji, na koji sam čekao dobrih ČETRDESET godina. Štipajući se za obraz da bih se uverio da ne sanjam prvo što sam u tom trenutku pomislio bilo je: Ima li još?
Izgleda da nema. 
Iz dosadašnjih tekstova lako se može zaključiti da Eric Clapton nije moj muzički Bog. Zbog muzičke škole bio sam okrenut crno belim dirkama pa je sasvim normalno da je u adolescentskom periodu moj Bog bio Keith Emerson. Tek nešto kasnije sam spoznao i neke druge muzičare koji su za klavijaturama bili malo manje virtouzi, ali su iz njih znali da izvuku neverovatne emocije.
Početkom 1974. godine u Melody Makeru počela je da se vrti reklama za novu grupu Refugee. Ritam sekcija je bila iz The Nice, što mi je trenutno privuklo pažnju, a umesto Emersona za klavijaturama je bio meni nepoznati Patrick Moraz. U recenziji njihovog debitantskog albuma Chris Welch je zaključio: “Ovo nije rock muzika, ni pop muzika – ovo je MUZIKA, koja treba da se svira po crkvama i katedralama.”
Lako sam se oprostio od džeparca. Kupovina ove ploče mi je najbolja investicija u životu. 
Ono što se moglo čuti sa nje ni sa čime se nije moglo uporediti. Maestralna muzika koja je bila mešavina svega i svačega, maštoviti aranžmani & virtuozna svirka samo su bili povod za beskrajna slušanja. Zato nije ni čudo što je ganc novi vinil koji danas imam četvrti po redu – prethodni su se izlizali. 
Refugee (1974) je postao moj omiljeni album za sva vremena, a Moraz se ustoličio kao novi muzički Bog.
Na moju žalost, ova avantura je trajala prekratko – Moraz je odmah posle promotivne 
turneje zamenio Ricka Wakemana u grupi Yes. Tri decenije kasnije do mene je došao audio snimak grupe Refugee sa koncerta u Newcastleu koji je bio lošeg kvaliteta, ali mi to nije smetalo. Čuo sam magiju na delu. Nešto kasnije sam nabavio i vrlo redak snimak jedne od njihovih proba – pesme su bile u ranoj fazi nastajanja i tek tada mi je postalo jasno koliko je rada uloženo dok se došlo do finalnog proizvoda.
Pored Moraza, nesumnjiva zvezda grupe bio je i bubnjar Brian “Blinky” Davidson. Njegovo SVIRANJE bubnjeva može se uporediti samo sa jednim čovekom – Jonom Hisemanom.
Godinama nisam znao šta znači naziv ove pesme – ispostavilo se da je u pitanju bila interna zezalica. Moraz, poreklom Švajcarac, nekom prilikom je zamolio Jacksona i Davidsona da sviraju malo više rhythmically, što je njima, zbog njegovog tvrdog akcenta, zazvučalo kao “Ritt Mickley”.
Živa verzija je više kuriozitet, dok studijska verzija daje pravi uvid u magični svet grupe Refugee.
Sinu sam već ostavio amanet – kada bude vreme da se preselim na Neko Bolje Mesto, neka mi u sanduk ubaci ovaj CD. Da i tamo imam šta da slušam. 