Imam za vas jednu molbu: da biste čuli sledeću pesmu onako kako dolikuje, potrebno je da se potpuno opustite, po mogućnosti da vam niko ne smeta, tako da možete da se prepustite pesmu čije reči, vrlo verovatno, uopšte nećete razumeti. Osim u onoj ravni gde prestaje jezik.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Grupa I Muvrini dolazi sa Korzike. Njihova muzika dolazi iz tri izvora: iz tradicionalne muzike, iz njihove sopstvene autorske muzike i iz dela savremenih autora popularne muzike. Ta mešavina je skuvana na neverovatnoj, autohtonoj tradiciji Korzike, gde se prva bora stiče u mladosti, a svaka radost i svaka tuga u sebi nose hiljadu godina suza.
Niko nikada nije uspeo da razume Korzikance: Francuzi su ih smatrali Italijanima, Italijani su ih smatrali Francuzima, Italijani i Francuzi su ih smatrali osobenjacima. Ne vredi ni da razumete reči, da se pitate ko su oni iz ove pesme koji “nisu došli”, jer možda ne biste mogli da izdržite tu tugu.
Korzika diše nekim svojim ritmom već osam hiljada godina i nikakvi vetrovi mode tu ne mogu ništa da promene. Korzika je planina izrasla iz mora i nju ostatak sveta ne može da prihvati lako jer nijedna staza ne vodi tamo, kao što nijedna staza ne dolazi odatle.
Ne treba vam rečnik da biste prepoznali emociju u ovoj pesmi. Treba vam mrvica duše da primi te note, malo pameti da biste prestali da se opirete, potpuno odsustvo predrasude da biste mogli da se prepustite, razumevanje da nije zlato sve što sija da biste prestali da poredite i ideja da postoji nešto što se može razumeti i onda kad ne razumete jezik da biste najzad mogli da čujete.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
– * –
Mnogo sam muzike čuo i mnogo puta dostigao neki novi vrh, pa je danas teško fascinirati me nečim što ranije nisam čuo. Pamtim to popodne u Kragujevcu, kad je Zoća Peacock nasuo drugu čašicu Milfovače, posle one čašice za dobrodošlicu, stavio jedan CD u plejer i odvnuo onu Yamahu da dobro napuni Kefove. Propao sam kroz fotelju ili je to samo izgledalo tako: nikad u životu nisam čuo tako nešto, osim možda Marte Šebešćen kada peva “Szerelem, szerelem” (jeste, sećate se te pesme odavde). Nisam mogao da dođem sebi. Moj hombre me je tada, kao nikada pre i nikad posle, ubio kao zeca.
– * –
Vašoj pažnji preporučujem dvostruko CD izdanje kompilacije A Strada (2000), sa koje mi je Zoća tog dana pustio “Ùn Sò Micca Venuti“. A ne bilo vam teško, potražite i poslednji objavljeni album Invicta (2015), na kojem ćete pak čuti kako zvuči nepomućena radost pevanja. Nepomućena, ponavljam: to neobjašnjivo stanje katarze koje može da se čuje na tom albumu nemoguće je simulirati.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.