A moglo je bolje
Osamdesete godine prošlog veka bile su vreme mog odrastanja. A baš u to vreme, dok sam odrastao, zemlja u kojoj sam živeo – koju sam tada zvao moja zemlja, što danas nikako nije poželjno, jer je u pitanju bila Jugoslavija, ta užasna tamnica naroda, mesto krvave diktature i ubijanja svake nade – je umirala. Počelo je da joj nedostaje: sedamdesetih godina, druga Tita, sredstava, svrhe. Paradoksalno, upravo u ta vremena desilo se, u mojim dečijim očima, puno toga kolektivnog, zajedničkog, vezujućeg. Pre svega u sportu. Količine osvojenih medalja na olimpijskim igrama te decenije su sistematski rasle, pre svega u ekipnim sportovima. Jedan projekat Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića – nečuvena ideja da nekakav „srpski“, „policijski“ klub postane evropska, a samim tim svetska, dakle internacionalna, relevantna fudbalska snaga, za koju bi samo susreti sa drugim evropskim velikanima bili ono što bi drugim članovima velike četvorke bili susret sa Zvezdom – polako se odmotavao i u vreme kada sam dorastao Vremenu sporta i razonode počeo da se ukazuje kao moguć epskom utakmicom protiv Reala iz Madrida (ili, kako se danas, u ova naša ili čija li su već, amaterska vremena kaže, Real Madrida).
Razvukao mi se uvod. Vreme je za muziku, pa da vidimo kakve sad veze imaju ovce sa Jugoslavijom.
Dakle, baš početkom tih osamdesetih godina, početkom vremena mog odrastanja i formiranja moralnih stavova, gospodin J, inače visoki funkcioner kragujevačkog ogranka Saveza Komunusta Jugoslavije, jednog je dana izašao iz kuće sa pogačom u rukama. Zaputio se ka crkvi, gde je ušao, obavio ono što se inače sa pogačama radi u crkvama, pa se vratio – konačno se vratio sebi, kući. Svakako, gospodin J. je tada, posle puno godina, ponovo proslavio slavu.
Danas bi ovo bio nezanimljiv događaj. Komunista koji slavi slavu je sada praktično jedina moguća pojava, jer – kako nam je svima lepo objasnio ministar Tasovac – kultura ne bira strane i pripada svima. No, u ta vremena mog odrastanja, postojala je – ili je samo meni u glavu usađena, kako vreme prolazi sve više deluje baš tako – nečuvena ideja da strane postoje, te da se imaju odabrati.
I upravo je kraj mog detinjstva – vreme komunista koji slave slavu, kraja Jugoslavije, iskorenjivanja jedne moralne vertikale – obeležen jednim izborom, prvim susretom sa demokratijom i njenim posledicama. Mesto odigravanja bila je, veoma simbolično, slavna kragujevačka Gimnazija. Poštovana profesorka srpskog jezika P. ostavila je učenicima četvrtog odeljenja četvrtog razreda neočekivanu mogućnost: da sami odaberu temu za pismeni zadatak. Izbora je bilo tri, dve teme su bile stručne, vezane za neku od lektirnih knjiga koje su, svakako, samo poneki od nas pročitali. Treće se teme, baš kao i celog događaja, sećam jer mi je bila izvorište velikog šoka: „Veličina srpskog naroda nije u brojnosti, već u njegovoj hrabrosti i srčanosti“.
Čega se sećam sada – to jeste sva istina, pisao je Pekić svojevremeno, odbijajući da konsultuje svoje dnevnike dok je pisao memoare o svojim zatvorskim godinama. Ja nemam ni tu šansu, jer dnevnike ne pišem. Stoga, šta drugo možete i vi i ja, nego da pristanete na to da je prisutni markantni košarkaš bio, glasnije nego inače, zainteresovan samo za treću temu, u čemu ga je pratio i bucmasti fudbaler. I tako je, mci po mic, ostalo da tridesetak devetnaestogodišnjih gimnazijalaca napišu odu srpskom narodu. Šta znači „mic po mic“? Ne sećam se. Jesam li rekao „jebite se i vi i tema?“ Nisam.
Sećam se – pa šta god to značilo – izraza lica profesorke: bila je zgranuta. Pitala je – „jeste li sigurni?“ Sa ove distance jasno je da je tema bila naređena „odozgo“, kako se tada govorilo. Da li je bilo moguće da se tema ne pojavi na listi? Bilo je moguće, bili smo sami u odeljenju. I opet, nije bilo moguće, jer šta ako se sazna da tema nije bila ponuđena? Da li je bilo moguće usprotiviti se ovoj očigledno idiotskoj temi, koju ozbiljno mogu da shvate valjda samo pažljivi čitači frapantnih otkrića marketinškog mrsomuda Istoka Pavlovića po kome, zamislite molim vas, nacije ne postoje na genetskom nivou? Zaista vam kažem: ako mislite da je možda moguće, naivni ste taman koliko i ja onda, dakle bezuslovno.
Celog se događaja ne sećam zato što sam izuzetno ponosan kako sam napisao pismeni, iako sam kući otišao uveren u izvanrednost mog rada. Dve pravopisno i gramatički ispravne stranice izletele su iz mene spontano, iskreno, onoliko ispravno koliko je to moguće za sat i po pisanja. No, kada je, nedelju dana kasnije, došlo vreme za rezultate, mog rada nije bilo ni među peticama ni među ostalim ocenama.
Ostala je moja vežbanka sama, poslednja, u rukama profesorke koja je objasnila da sam pogrešio temu, da treba da odem direktora, te da mi ona predlaže da napišem rad na neku drugu temu. (Ovde prilažem i sećanje moje drugarice K. da je rad bio tema na nastavničkom veću, što zvuči realno i veoma montipajtonovski – platio bih lepe novce za zapisnik sa tog sastanka – iako se tog detalja ne sećam). Mislim da sam bio kod direktora (koji se nesrećno prezivao Đokić, tako da ne morate ni sumnjati da smo ga zvali Moj Đokić), iako se detalja tog odlaska ne sećam, dok sam bilo kakvu izmenu mog perfektnog rada sa indignacijom odbio. Profesorka je ostala vezanih ruku, pa se u mojoj rubrici iz srpskog pojavio kec.
Kada se setim sadržaja svog rada, bude mi smešno. Profesorska je, u formalnom smislu, bila potpuno u pravu. Jer ako je tema rada „Veličina srpskog naroda nije u brojnosti, već u njegovoj hrabrosti i srčanosti“, a poslednji, zaključni, pasus počinje rečima „Veličina srpskog naroda nije u brojnosti ni u njegovoj hrabrosti ni i srčanosti, već…“ onda sve reči iza „već“ nisu bitne, tema mora da je promašena, pa radu po definiciji sledi ocena nedovoljan.
Sa druge strane, a šta sam drugo mogao da uradim? Šta iko može da uradi kada se suoči sa demokratskom diktaturom nacionalizma, sa činjenicom da ovce uvek i svuda idu linijom manjeg otpora, sem da se ogradi. Veličina srpskog naroda je, kako bi rekao Glugenije Svemogući, zaista već. Izbori se bliže, mislite o tome.