Month: February 2016

“…Voleo bih da sam zapisao sve što sam mislio od popodneva do sada. Ali, kad bi Oni to pročitali, sigurno bi opet došli do neke mračne teorije, pa bi celog života pokušavali da odgonetnu tajnu poruku koja se krije iza moje priče. Nemoguće, rekli bi, da nam je taj ispričao samo to kako nas je zavitlavao. Nikako, možda on nije bio ni svestan, a Biće nam je kroz svoj zaborav poslalo poruku.”

Umberto Eko, Fukoovo klatno

Primetili ste, verovatno – a može biti i da niste primetili – nismo oglasili odlazak Umberta Eka na Neko bolje Mesto kratkim opraštajućim prilogom, kao što je na Suštini pasijansa uobičajeno kada nas napusti neko koje obeležio vreme u kojem smo živeli tako da su i naši životi postali drugačiji ili barem posebniji zahvaljujući njima. Ne: nismo ignorisali tu vest. I, da: nekima od nas je književno delo tog majstora misli mnogo značilo. Pa šta je onda razlog tom ćutanju?

Da izvinete, najpre nam je Bowie dao ideju da se malo poigramo tužnom vešću. Međutim, u poslednji čas smo se odrekli predstave o nekoj maloj, ali snažnoj teoriji zavere u kojoj Eko zapravo nije umro, jer bi se to pretvorilo u vrstu morbidnog humora koju Eko ne bi voleo da vidi nad vešću o sebi.

I tu dolazimo do poente: teorija zavere je bila najzanimljiviji (možda i ključni) deo književne putanje Umberta Eka, ali ne kao predmet eksploatacije, već kao predmet intelektualne prdačine najvišeg nivoa.

Eko je, najpre, bio filozof, specijalista za istoriju Evrope i, pogotovo, teoriju simbola (iliti semiotiku). Za sebe je govorio da je književnik samo vikendom, dok je preko nedelje filozof. Znao je da mu nema pomoći u svetu uprosečene misli, osim da suptilno upakuje svoju kritiku u avangardnu misao koja tek naizgled bludi bez osobito preciznog cilja. Ni nama koji smo voleli intelektualni izazov čitanja njegovih dela ponekad nije bilo lako da se suočimo sa zadatkom da pred te romane izađemo spremni kao erudite, nosioci dubokog klasičnog obrazovanja. Sa zahvalnošću i velikim olakšanjem smo bar neke od tih romana uspevali da pročitamo bezmalo kao dela lake književnosti, tek ih vremenom prihvatajući u nekoj dubljoj ravni, i danas opravdano sluteći da tih nivoa ima još.

Kako je takvom umu bilo živeti u svetu u kojem je plitkost postala opšte mesto? Poslednje decenije svog života Umberto Eko je proveo kao bard avangarde među mediokritetima koji su ga prigrlili kao svog. Nikad nećemo saznati koliku je muku i, verovatno, gađenje prema okolini trpeo taj čovek. Zato je, valjda, tako vešto upakovao kritiku snobovskog društva u kostur fabule “Fukoovog klatna“. Zato je, verovatno, sa toliko stila i šarma prikrio paskvilu trećerazrednosti medijske scene u Evropi u “Imenu ruže“. I to je, moguće, nagnalo ovog filozofa i umetnika da, naročito suptilno, pod lupu stavi društvene norme onako kako je to uradio u “Ostrvu dana pređašnjeg“…

Odlazak Umberta Eka je događaj koji će nas pre podsetiti na to da se jedne dnevne novine diče time da su pustile u promet 300.000 primeraka romana “Ime ruže”, ne pokušavajući pritom (ili još bolje, posle) da pronađu na ulici barem stotinu onih koji su tu knjigu i pročitali.

O tome je reč: ako imamo jedan kontekst pred sobom, svoj kapacitet tuge ćemo usmeriti na nepismeni narod, a ne na vrhunskog intelektualca koji je otišao u čestitom životnom dobu, ostavljajući za sobom dostojan trag za buduća vremena. I Eko bi tako voleo: u jednom od poslednjih eseja koje je napisao, u ogledu na temu “šta bih uradio kad bih bio vladar sveta”, Eko u samom zaključku kaže da bi iskoristio svoju moć da natera svakog da pročita sve njegove knjige, kako bi tim činom najzad sam došao do zaključka da mu vođa sveta uopšte nije potreban.

Eto, zato nismo uputili in memoriam Umbertu Eku. Pravi in memoriam je potreban intelektualnom kapacitetu društva u kom živimo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 21. februar”