My friend lives in an ivory tower,
She’s protected from misery
She doesn’t worry, she’s got power,
She controls all she sees
Svi mi smo danas, na neki način, zatvoreni u sopstvenoj kuli od slonovače.
Month: February 2016
Duga naopačke
Biblijsko crna
Kada je pre neko veče Efi skrenuo pažnju fejZbučne bratije na ovu izvedbu legendarne pesme, za koju inače nisam znao, milion mi se stvari skupilo u jednu tačku. I nisam znao kako će se završiti, osim da odmah moram da napišem nešto o tome. Hteo sam da zahvatim sve odjednom. A ne može se sve odjednom. Bar ne kad je reč o ovakvoj muzici.
Predlažem vam pažljivo i skoncentrisano slušanje, a potom da se latite istraživačke misije u svim smerovima koji vode od ovoga. I nemojte se začuditi kada utvrdite da tih smerova ima mnogo. U međuvremenu ću vam dati par putokaza, da vam ubrzam prve korake u potrazi.
Auh, jebote. 
Utovar nedeljom, 14. februar
Zaljubljenima čestitamo spontano i neumitno upadanje u zamku sve razvijenije mreže trgovačkih praznika uvezenih iz Amerike. Ostatku sveta želimo da izgubi nagon za praćenjem aktuelnosti.
Trudeći se da na klizavom terenu komentarisanja svetskih prilika ne upadnemo u demagogiju, moramo da primetimo da je jako teško sklopiti uvod u nedeljni utovar u periodu u kojem vaš dežurni komentator nije ni tri minuta proveo prateći medije. Sasvim spontano, ispade blagodet koju je George Orwell još 1948. godine opisao gorkim rečima “neznanje je radost”. Istina, Orwell je mislio na nešto drugo, a mi nismo, ali je ishodište isto: kontrolisani mediji, potpuna devijacija vrednosti, prostor u kojem najbolje prolaze oni u koje niko ne gleda. Na one koji provociraju druge sopstvenim mišljenjem, ma koliko to mišljenje bilo irelevantno, više se ne gleda blagonaklono kao na nekakav dečiji nestašluk, već kao na pojavu ozbiljnog društvenog maligniteta – ako ne odsečeš blagovremeno, posle ćeš morati da sečeš i okolna tkiva spasavajući goli život.
Groteska je u tome što više ne morate da činite ništa (i to: da mislite, govorite, pitate, a kamoli da preduzimate), pa ćete ipak biti nekome nešto krivi. Ne mislimo na onog zlog galamdžiju koji samo što iz frižidera ne iskoči kad ga otvorite – medije je odavno udavio u promovisanju svog neviđenog uspeha da radi neto 48 sati na dan dok je 48% radno sposobnog stanovništva nezaposleno – već i na neposrednu okolinu. Kada odrasteš u polupanoj zemlji devedesetih ili makar prođeš kroz taj period živeći u rikverc dok ostatak sveta živi najbrže otkad postoji, tada se više ne čudiš pojavama da glavna briga populacije bude šta je doručkovala supruga nekog tenisera ili kako se tamo neka baraba deklariše prema izjavi neke druge barabe u vezi sa nekom temom manje bitnom od magarčeve senke. Inflacija reči (mnogo govori, ne kaži ništa), inflacija misli (razmišljaj intenzivno i glupo), pogotovo hiperinflacija rešenja (znaš sve, ali ne pomažeš nikome) postadoše opšte mesto. Šta god da kažete, naći će se neko da vam objasni kako niste u pravu. Prevarite li se, poverovaćete budali i to ćete skupo platiti.
Kako god da vas neko nešto prevari, tešite se na jedini mogući način: neko vas je na istu temu odavno već zajebao, jedino što toga tada niste bili svesni. Bolje neće biti, a dalje nećeš moći (preko oranja ne možeš da preletiš, oranje ne smeš da mi gaziš).
Banane su, kažu nutricionisti, čarobna hrana. Život u banana državi baš i nije toliko čaroban.
Kameni ekran
Italijanske canzone vazda su bile popularne na Balkanu. U jadranskom priobalju to je sasvim očekivano, jer su Italijani tokom vekova bili česti, zvani ili nezvani, gosti na teritoriji Croatie i Montenegra. U XX veku, njihove radio stanice lako su dobacivale do tada naše zajedničke obale, pa sam tokom letovanja najčešće njih slušao. Комшија i ja smo već nešto i pisali na tu temu.
Po principu spojenih sudova, vrludajući između bratskih republika, zavodljiva italijanska muzika se probila i do kontinentalnog dela. I to ne prvi put.
Kako istorija beleži, nekada važni gradovi i putevi Rimskog carstva nalazili su se na prostoru današnje Srbije – ne bi me iznenadilo da je njegov deo ugrađen i u naš arhetip.
Lisabonska priča 6
Današnjom fotografijom završavamo ovonedeljnu retrospektivu foto šetnje Mikice Andrejića po Lisabonu.
Muzički dar
Ima tu neko vreme kako se gazda Valex potpuno prešaltovao na ploče. Njegovo objašnjenje nije samo kvalitet zvuka, već i zahtev koji pred slušaoca postavlja gramofon: ploča se sluša cela.
Svakako da dobre ploče imaju izrazitog favorita širokih narodnih masa, ali najbolje ploče imaju tajne favorite, pesme koje se vole upravo zato što su se čule kroz slušanje celine, jer su dobile šansu, jer su bile deo jedinstvenog osećanja ili su ga stvarale. Recimo, u slučaju albuma Led Zeppelin IV svi znaju za Stairway to Heaven ili Black Dog, ali tek poneko ume da poštuje hipnotičku snagu The Battle of Evermore ili način kojim When the Levee Breaks najavljuje stvari koje će nas tek obarati sa nogu.
Ploče su imale strukturnu logiku. Sastavljene od dve strane, A i B, obično su se sadržavale desetak pesama, gde su obično prve bile brže a kasnije sporije. Ovo je krajnje uopštena stvar, bilo je ploča i sa samo jednom ili sa čak desetak pesmom po strani. U standardnom stanju, razpoznavali smo pesme po mestu na strani, recimo A2 je druga pesma na prvoj strani. Ozbiljniji slušaoci su se obično kleli u B3, dok su šminkeri kupovali ploče isključivo zbog A1 – recimo na ploči Bio sam naivan crnogorskog pevača Daniela A1 je bila Džuli, a B3 je bila Ti Si Moja Sretna Zvijezda. Koje se sećate? 🙂
Eto, raspisao sam se o pločama, a zapravo sam krenuo da pričam o The Astonishing, novom albumu mog ljubljenog progresivnog Dream Theatera. Hajde da odmah čujemo ulazni singl sa albuma, pesmu The Gift of Music, pa ćemo da bistrimo detalje.
Lisabonska priča 5
Pretposlednja fotografija iz ovonedeljne retrospektive radova Mikice Andrejića.