Почело је још 1958, позоришним комадом у Британији, у стилу тадашњег “кухињског реализма”. Две године касније, постављен на Бродвеју па су Амери додали ово као музичку пратњу. Већ 1961, истоимени филм (мада није сигурно да је ова песма у њему, Википедија се не изјашњава). Песма постаје истински популарна тек 1965, када је снима…
Ех, најбоље да тог извођача наведем како је најављен на неком хрватском медију (вероватно уз дозу зајебанције): “Тратинчица Алперт и мјед из Тихуане”. Што му дође пригодно, јер за данас имамо баш загребачке Роботе са том песмом.
Роботи су тада били само један од бендова који су свирали шта су стигли; било је много песама које су биле популарније од бендова, а нису се дале наћи на (увезеним) плочама, па су се бендови утркивали ко ће пре да скине ствар и одсвира је јавно. Још ако је угурају и на сингл, ето славе.
Роботи ту нису били никакав изузетак – други њихов велики хит је био “Мрамор, камен и жељезо” извесног Драфија Дојчера. Кад погледам њихове ствари на својој плејлисти, нема ниједног хита за који бих смео да тврдим да су га сами написали. Осим можда овог, за који сам по наслову мислио да је нешто друго, а оно је изгледа неки много каснији (на омоту се види “25 година Југотона“, дакле бар 1972.) урадак за сплитски фестивал.
Но, таква су била времена; ауторски бендови су се тек формирали, и те 1966-67 (кад је овај снимак објављен), извођење светских хитова је био главни посао рок бендова, а инструменталци су чак имали нешто бољу прођу. Нема текста који би могао да засмета неком, да изазове реакцију. Реакција се могла кретати од негодовања борачке организације, писама читалаца у “међу нама” (когод да их је писао) па до премишљања самих купаца, да ли ће морати родитељима да објашњавају шта је песник хтео да каже. Или би се напросто догађало да песма ни не буде објављена, или да изађе на плочи а не буде на радију, или да буде објављена са нешто измењеним текстом – па шта, догађало се то и Стонсима (с тим што су Стонси могли да Дику Кавету уруче одјебеницу кад је тражио да певају “Let’s spend some time together“).
Са инструменталом, како сам већ и раније спомињао, није било тих проблема, и зато није чудо да је ова плоча изашла баш те године, упркос томе што је то време кад су Битлси и Стонси увелико харали светом и били итекако познати и код нас, а Индекси и неки други бендови већ кренули у експерименталне воде, кад смо већ имали и домаћу протестну песму (нпр Преле са “Кажу“).
Морам да признам да ме је ова врста музике тада прилично и нервирала (мада не баш тада, те 1967. сам тек почињао да слушам, него тек наредне године, а после још јаче) јер… Заузимала је простор. Тог простора је било мало – имали смо недељом ујутро “Састанак у девет и пет”, касније су се појавили и Минимакс и Никола и Никола (Караклајић, Нешковић), али је простор за рокенрол, бар на доступна ми оба програма радио Београда, свеједно остајао на једноцифреном броју сати недељно, од чега је део био ноћу, кад се на средњи таласима сигнали мешали са свим и свачим (“ради као локомотива – звижди на свакој станици”), а УКТ пријемник нисам имао до 1972. И онда се појави неко од тих инструменталаца и потроши та драгоцена три минута, која су могла да оду неком значајнијем. Ова песма ме, у ствари, и данас нервира, отприлике као што нормалан свет нервира она бајаги неутрална музика за лифтове. Ал’ ето, и то је део наше историје, па да се не заметне.