Only hope can keep me together.
Kad sam pre par dana pomenuo nepravdu što zapostavljamo neke važne i drage izvođače, tek je trebalo da primetim… Znate li koliko smo puta ovde slušali Police? Dvaput, jebote. Samo dvaput. Pogledam u listu zicera koje sam odavno odabrao – morao sam da se naglas nasmejem: u prikrajku je stajalo link na “Synchronicity II“.
Elem, sinhronicitet je jedno od autorskih načela na Suštini pasijansa. Ne utrčavaju Samuraji Skoja jedni drugima u ofsajde, nego se ti sinhroniciteti, prosto, dešavaju. Pa sad, kako da kažem: inače to ne bi bili sinhroniciteti, je li tako?
Sinhronicitet beše dvoslojan: od dve pesme koje smo do sada slušali, jedna je upravo “Synchroncity II” 
Ma, pazi da se ne bih prepao! Ma, pazi da mi ne bi propao plan! Vadi Mesečinu, bato, suncetižarenoebem!
Deset sekundi dileme da li da izvadim matičnu verziju, onu sa Live Aid kad je Sting sam poveo milijardu ljudi da pevaju sa njim ili onaj početak koncerta grupe The Police 2008. godine na beogradskom Ušću, kad sam kao neki junoša zamalo pišnuo u gaće kad su zasvirali.
A onda sam se setio da je danas subota. I odjednom je sve došlo na svoje mesto. 
Pusti glasnije, živ ti ja, ovo mora da se sluša tako da krv provri.
Nastavite sa čitanjem… “Sinhronicitet! C’mon! Udri po mesečini!”
