Eto, opet slušamo Little Wing.
Kako je Šef već govorio a ja se iz momenta složio, od svih izvođenja ove pesme najbolje je Hendriksovo. Mislim da je u pitanju čist bezobrazluk: jedan lični trenutak ostao je ovom pesmom uhvaćen, zapamćen i sačuvan baš onakav kakav je bio. Ova pesma ne uopštava ništa, ona ne želi da filozofira. Niko drugi, ma koliko sjajan muzičar bio, neće moći da odsvira ovu pesmu upravo zato što nije doživeo tu jednu stvar koja je pesmom ulovljena.
Međutim, ima stvari koje se čoveku otmu slučajno i odlepršaju, počnu svoj život. Onda te ljudi pitaju, pa kako si to smislio, a ti nisi smislio, desilo se jer je upravo dešavanje tačno ono što se neizostavno dešava kada ljudi rade, kada se stvari dešavaju. Danas skrećem pažnju ne na pesmu Little Wing u bilo kom Hendriksovom izvođenju, već na veoma konkretno, ovo Hendriksovo izvođenje.
Dakle, ova pesma ide i traje kako treba, blago brže od studijskog snimka, prva strofa, druga strofa, prvi solo, drugi solo. A onda se dešava magija: Hendriks staje, muzika staje, sve staje. Veoma kratko, veoma suptilno, ostavljeni smo u praznini, u neznanju šta će biti dalje, nesvesni sledećeg koraka. (Istoričari muzike, a verovatno i sam Hendriks da su ga pitali, bi rekli da je taj kratki trenutak potreban da se gitarista postavi za korišćenje pedale. Gluposti. 😉 ) Muzika nas zatim nežno miluje vah lahorom i mi odlazimo dalje, promenjeni tom malom pauzom. Mi smo sada ljudi koji znaju tajnu: da je pauza preduslov kretanja, da nigde ne možemo otići ako ne umemo da stanemo.
Ovaj mali trenutak je za mene postao neka vrsta šifre, miga među prijateljima. Prepoznajem ga u putopisima Snežane Radojičić. Prepoznajem ga u drugim pesmama. Našao sam ga u sred sola Pjesme No. 3 i pre trijumfalnog završetka Rocket Queen. Lično ga najviše volim tokom Wrightovog briljantnog komada San Tropez. Ali to je, kako Šef pametno kaže, neka druga priča.