Najpre, da budemo načisto: u prvobitnoj verziji, kompletan naslov ovog priloga je trebalo da glasi
Kako bajker pokušava da smota devojku koja je prepoznala posebnu vrednost u njegovom blistavo ispoliranom ljubimcu koji je platio doživotnim gubitkom duševnog mira, u interpretaciji ništa manjeg ludaka koji takođe prepoznaje posebne vrednosti, ali sa duševnim mirom nema problema
ali sam u poslednji mah odustao, jer bilo bi malo previše da dva takva naslova stoje na manjem rastojanju od mesec dana jedan od drugog. A obaška, imalo bi šta još da se kaže u naslovu. A nije ni bitno, nismo u postromantizmu, pa da prepričavamo ceo siže u naslovu.
Ovo je balada jednog minstrela (zalutalog u prelaz pogrešnih vekova spram posvećenosti kojom opčinjava svet) o jednom bludnom sinu koji ni ne sluti kakva mu je sudbina bila zapečaćena onog časa kada mu se dama prva obratila. A šta posle biva i kako ona najzad dospeva do toga da sama zajaši Crnu Munju, saznaćeš ako se malo potrudiš. Slušaj pažljivo i, ako treba, prati stihove koji su priloženi pri kraju teksta.
Ovu scenu bi dežurni rock guru Žikica Simić svrstao u centralnu ikonografiju rock’n’rolla: desperadosi i fatalne žene. Antagonisti koji postaju protagonisiti: ceo svet je naopačke, ali ne zbog ovog nesrećnog para. Svet je velik i zao, volja ljudi je slaba, a paroksizmi su snažni: tragedija je neizbežna.
Ko je Richard Thompson, već smo pominjali ranije i malčice ga slušali, što solo, sa Lindom i bez nje, što uz Fairport Convention. Podsetiću vas samo da je reč o možda najvećem vunderkindu kojeg je britanska scena ikada dočekala, beše to u vreme rađanja folk-rocka na Ostrvu, a koji je tokom skoro pet decenija duge i manje-više savršene karijere muzičkog autora, tekstopisca, aranžera i potpuno neverovatnog gitariste opravdao poverenje publike u potpunosti. Čeprkanje po njegovom muzičkom nasleđu je teško samo zato što je prilično obimno, a ne dozvoljava površno slušanje, pa vam treba mnogo dragocenog vremena da biste ga upoznali, ako već niste.
No, isplati se, jer osim hiljadu žmaraca koje ćete doživeti kada čujete to sviranje (koje svakako ne može da se prepriča, pa neću da dangubim pokušavajući) i zadovoljstva slušanja zaista dobre muzike u kojoj nema foliranja ni koliko crno ispod nokta, neće vas omašiti ni dobra zabava. To pogotovo važi ako se osvrnete na dobro pokriće živih nastupa Richarda Thompsona na Cevki. Elem, iako ljudi to doživljavaju kao dobar show business (što nesumnjivo jeste), mnogima promakne činjenica da Thompson jeste minstrel i da u svojim nastupima poštuje pravila po kojima su i putujući muzičari renesansne Evrope zabavljali vlastelu na dvorovima. Njihova epika nije bila ništa manja od epike guslara Balkana pod Turcima: glavna paradigma je uvek smeštena na terenu odavanja slave malim ljudima koji su bili nečiji veliki heroji. Tema je univerzalna i može da se pruža kroz milenijume bez ikakvih problema.
Thompson to vrlo dobro zna i eksploatiše to načelo svojom autorskom muzikom sa fenomenalnim uspehom. Uzgred, ne izmišljam ja ove reči naprečac, nego postoje materijalni dokazi da taj čovek u sebi nosi enciklopedijsko poznavanje preko hiljadu godina istorije muzike zapadne Evrope; štaviše, te priče su zabavne. A pritom upražnjava filozofiju sufija, jebote, a razlog što živi u Los Anđelesu objašnjava rečima “To je najengleskiji grad na svetu!”, pa ne možeš da ga uhvatiš ni za glavu ni za rep…
Pesma koju danas slušamo je jedna od gitaristički najluđih u redovnom repertoaru Richarda Thompsona: “1952 Vincent Black Lighting” je referenca na kultni motocikl britanske proizvodnje, prvi koji je posle više od decenije uspeo da nadmaši još predratni svetski brzinski rekord u vožnji motocikla, koji je postigla jedna BMW mašina; tih godina, bila je stvar prestiža imati bilo šta bolje nego Nemci i zato je taj motocikl postao simbol pobedničkog duha u zemlji osiromašenoj ratom i kreditom nastalim nakon što su američki prijatelji ispostavili fakturu za ratnu pomoć.
Ne bih da vas zamlaćujem objašnjavanjem šta to sve Thompson radi na gitari, jer pošteno – osim činjenice da on redovno koristi pet štimova, desnom rukom istovremeno svira basove trzalicom i solo sa tri prsta, a šaka leve ruke je u hipersvemiru – moje predznanje o sviranju gitare je u ovom slučaju potpuno bezvredno. Uostalom, evo demonstracionog izvođenja za one koji vole da skidaju prstorede: sve se vidi, pa ako vam je po volji…
Ne pomaže, je li? Tako sam i mislio.
Opustite se, niste jedini. U međuvremenu, pročitajte stihove o desperadosu i fatalnoj crvenokosoj ženi koje je zbližila Crna Munja.
Said Red Molly to James that’s a fine motorbike
A girl could feel special on any such like
Said James to Red Molly, my hat’s off to you
It’s a Vincent Black Lightning, 1952
And I’ve seen you at the corners and cafes it seems
Red hair and black leather, my favourite colour scheme
And he pulled her on behind
And down to Boxhill they did rideSaid James to Red Molly, here’s a ring for your right hand
But I’ll tell you in earnest I’m a dangerous man
I’ve fought with the law since I was seventeen
I robbed many a man to get my Vincent machine
Now I’m 21 years, I might make 22
And I don’t mind dying, but for the love of you
And if fate should break my stride
Then I’ll give you my Vincent to rideCome down, come down, Red Molly, called Sergeant McRae
For they’ve taken young James Adie for armed robbery
Shotgun blast hit his chest, left nothing inside
Oh, come down, Red Molly to his dying bedside
When she came to the hospital, there wasn’t much left
He was running out of road, he was running out of breath
But he smiled to see her cry
And said I’ll give you my Vincent to rideSays James, in my opinion, there’s nothing in this world
Beats a 52 Vincent and a red headed girl
Now Nortons and Indians and Greeveses won’t do
They don’t have a soul like a Vincent 52
He reached for her hand and he slipped her the keys
He said I’ve got no further use for these
I see angels on Ariels in leather and chrome
Swooping down from heaven to carry me home
And he gave her one last kiss and died
And he gave her his Vincent to ride
A onda… Šta više reći?
– * –
Teško je i nezahvalno preporučivati muziku Richarda Thompsona rečima “uzmi najpre ovo”, jer postoje dobri razlozi da istraživanje započnete bilo kojim njegovim periodom rada. Ipak, zarad dobre volje i ideje da je Thompson prošao kroz fazu naročito ekstrovertnog stvaranja u poslednjoj deceniji prošlog veka, uputiću vas ovog puta baš na taj period sa pet albuma koji su besprekorni u svakom smislu: Rumor and Sigh (1991), sa kojeg je i današnja numera; Mirror Blue (1994), album koji je dokazao da su muzički kritičari uglavnom neopevani idioti; You? Me? Us? (1996), malo složeniji dupli album koji nam otkriva dihotomni pojavni obrazac Richarda Thompsona; Mock Tudor (1999), teško objašnjivo, višeslojno remek-delo koje se nalazi na listi mojih 125; i The Old Kit Bag (2003), odlični minimalistički producirani album koji je simboličan za ikonografiju minstrela, jer Thompson najzad prelazi u nezavisnu produkciju i odlučuje da postane deo “male” muzičke industrije, koja je ostala neiskvarena.
Savladate li ovih pet albuma, dalja pomoć vam neće biti potrebna: otkrićete sami sve ostalo što ima da se otkrije, zadovoljni što ste deseti deo materijala najznačajnijeg minstrela aktuelne scene već upoznali.