I danas vlada mišljenje: da je George Harrison u životu muzici doprineo samo sa onih nekoliko pesama koje je napisao i snimio kao član grupe The Beatles, bilo bi to dovoljno za jedno od počasnih mesta u Panteonu rock’n’rolla. Najtiši od Fabulozne Četvorke (AKA Fab Four, nadimak koji je Bitlsima dao ko zna koji novinar u toku perioda tzv. bitlmanije) predstavljao je “ono posebno” u duši najuspešnijeg rock sastava u istoriji, suptilnu nadogradnju koju manje vešt slušalac ne može ni da prepozna, a kamoli da rastumači. Takva uloga je očigledno odgovarala njegovoj tihoj naravi, a odgovarala je i u atmosferi razvoja dva snažna ega kakvi su bili John i Paul. Zato se, valjda, nije mnogo ni gurao kao autor, ali ono to je pružio zbilja je veličanstveno: “Taxman“, “I Want to Tell You“, “While My Guitar Gently Weeps“, “Something“, “Here Comes the Sun“… Remek-dela, odreda.
Najbolje od svega: do kraja sveta bi mogla da traje rasprava o tome koja pesma od tih je najbolja. Ja mogu da kažem samo koja mi je najdraža: tu dileme za mene nema.
Legenda kaže da Harrison nije bio zadovoljan rezultatom nekoliko pokušaja snimanja pesme u studiju tokom leta 1968. (pakovali su materijal za “Beli album”), a kada mu je prilikom jednog susreta sa Ericom Claptonom palo napamet ko bi to mogao da odsvira onako kako je zamislio, Clapton mu je rekao “Ti si lud: NIKO drugi ne svira na pločama Bitlsa!” Međutim, ne vredi da raspravljamo šta je istina a šta legenda, jer ne znamo pouzdano. Prva suvisla činjenica je ta da je Harrison uveo Claptona u studio jedne večeri, niko ništa nije rekao, ovaj je oduvao svoju partituru (poslušajte izolovan kanal na kojem je zabeleženo Claptonovo sviranje i ne propustite da čujete kako on tapka stopalom o pod), George Martin nije bio čovek kojeg je iko mogao da iznenadi, pa taman i onaj kojeg ceo London smatra bogom, a to rešenje je upakovano u jednu od najlepših balada Bitlsa.
Koji je razlog što je Clapton ostao nepotpisan, iako su po objavljivanju albuma i vrapci na grani znali ko svira tu partituru, ne bih znao da kažem; ne sećam se da sam ikad igde natrčao na objašnjenje razloga. No, ako ćemo pravo, ni Billy Preston nikad nije potpisan kao izvođač, a radio je sa Bitlsima mnogo više. Čudni su putevi gosp… putevi šou-biznisa.
O sadržaju ove numere ne bih da pričam, imate to opisano u članku na Wikipediji. Uglavnom, ima veze sa indijskom metafizikom kojom se Harrison uveliko već zarazio i ostao joj veran za svog prekratkog života (imao je samo 58 kada je otišao na Neko Bolje Mesto). A ako je sve sa svim povezano i jedno funkcioniše relativno u odnosu na drugo u bezbroj veza, onda se nije čuditi što se ovakav crème de la crème zatekao na sceni zajedno, kada je Georgeov sin jedinac Dhani upriličio memorijalni koncert 29. novembra 2002. godine, na prvu godišnjicu smrti svog oca. Ova izvedba je upravo sa tog koncerta: osim slušanja fenomenalne svirke od koje se koža ježi, upriličite sebi zabavu prepoznavanja što većeg broja izvođača. Fenomenalni krug kreativnog stvaranja se zatvorio na ovoj sceni. Ostaje muzika.
Koristim priliku da, strogo među nama pilićima, izdvojim mišljenje.
Dakle, tačan odgovor na pitanja tipa “najbolja pesma” nije obavezno i pravilan odgovor. Pričati o Harrisonu a potencirati WMGGW je ipak zicer. Suviše su dobre šanse da će svako sa ulice reći, ah da, Harrison – WMGGW. Naravno, tim će odgovorom većina slepački lutati u mraku, bez ideje zašto izuzev “pa svi je znaju”. Evo recimo mog slučaja: pojma nisam imao da u originalu taj solo svira Klepton.
Zato preferiram da glasam za “For You Blue”. Opasno zarazna pesma. Nije lako biti primećen u društvu bisera kakvi su Two of Us ili One After 909 (da ne govorim o izvikanim vetrovitim putevima što Džodžoa vraćaju majci Meri, to je tako linearno), a For You Blue u tome veoma uspeva. Savršeno je uklopljena u celinu albuma Let It Be, kome je najlakša stvar na svetu nalaziti mane, što se tačno leže u celu diskusiju: voliš Peppera ili Revolver e pa dobro, ali hajde voli Beli album zbog Number 9, frajeru! 😉
Ajde-de, moram da ponovim detalj. Dakle, mogu da kažem samo koja Harrisonova pesma mi je najdraža i tu se moja gradacija završava. While My Guitar Gently Weeps jeste zicer, ali ja nisam za to kriv 😀
Hm… Lažem, jebote. Tu se gradacija ne završava. Osećam se povučenim za jezik (iako nije takav slučaj), pa sad je kasno da budem zaustavljen.
Pažljivom čitaocu skrećem pažnju na detalj nabrajanja Harrisonovih pesama u prilogu, gde će svakako primetiti da nedostaju Love You Too i Within You Without You, koje su inače upadljive na matičnim albumima, pogotovo ova druga, koja na albumu Sgt. Pepper stoji k’o piletu sise. Naime, reč je o jedine dve numere u opusu grupe The Beatles, (a poznajem svih 195 autorskih i pedesetak tuđih numera koje su snimili, jer sam odrastao prevrćući njihovu fonografiju uzduž, popreko, dijagonalno, spolja, iznutra, okruglo, trouglasto, četvorouglasto i kako god možeš ili ne možeš zamisliti) koje sistematski preskačem jer, jebote, ne mogu da ih podnesem.
Mislim, nemam ja ništa protiv indijske muzike i muzike koja je nastala pod očiglednim uticajem ko zna kog segmenta nesagledivo velike indijske kulture. Razumem kulturološki uticaj pojavljivanja dve takve pesme na dva takva albuma u času kada Swingin’ London dostiže svoj zenit i razumem da je Harrisonu taj rad bio važniji nego Taxman, While My Guitar… i For You Blue (btw: hvala na podsećanju!), ali to razumevanje nudim isključivo u razmenu za razumevanje drugih da ja takvu muziku ne mogu da podnesem.
Nemam ja po tom pitanju nikakav problem niti dilemu o vrednosti Harrisonovog autorskog opusa. Čovek je u Bitlsima očigledno imao neku skrupulu, blokadu, bemliga, pred dvojicom harizmatičnih autora (i hajde da se prisetimo da se takva koncentracija besprekornog autorskog kapaciteta nije ponovila nikad u istoriji rock’n’rolla), pa je odmah po rasturanju grupe, ma nije formalno prošla ni cela godina, objavio trostruki album All Things Must Pass. Ej, trostruki! I šta se dešava? Hajde da nabrojimo tri, ne, dve numere sa tog albuma. My Sweet Lord, dooooobro, to znaju svi, to je gigahit… Druga je… je…. eeeeee…. Druga bi bila…
O tome ti govorim.
Zato govoriti o zicerima, tj. o ziceru u opusu Georgea Harrisona u grupi u kojoj je ponikao baš i nije toliko prosta stvar. Moglo je tada da ispadne svašta, poput “Number seven hundred eighty seven… Number seven hundred eighty seven… Number seven hundred eighty seven… Number seven hundred eighty seven…”, pa budimo zahvalni što je Clapton te večeri u studiju pozajmio od Harrisona taj Gibson koji mu je svojeručno poklonio za rođendan pola godine ranije i odsvirao one pasaže pred kojim običan čovek može samo da kaže “O, jebote…”.
E, zato volim da izdvajam mišljenje, jer i kad nisi povučen za jezik dobijem još tri pasusa žestokog stava! 😀
PS Mene ubija Blue Jay Way… 😉
Bravo majstore! Mada, mislim da tu ima JOŠ materijala, za još žestine…
“My Sweet Lord, dooooobro, to znaju svi, to je gigahit… Druga je… je…. eeeeee…. Druga bi bila…”
Друга би била “Чувај се таме”, “ва-ва”, “Балада о сер Френкију Криспу”. И то пази, Харисон је једини рокер коме опраштам петљање религије у рокенрол, јер он је напросто такав и без тога не би био он. Ај добро донекле и Кет Стивенс.
Него, тај троструки је код нас изашао као двоструки. Не ваља, јер сам пиздео што смо опет добили скраћено издање, уа цензура итд. Одлично, јер сам тако имао пара за њега (пази, свечано други албум у мојој фонотеци па одмах дупли) а још боље кад сам, скоро 30 година касније дошао и до те треће плоче и видео да је није ни требало објављивати, отпаци…